Homel: Romani za decu, ali sa društvenim pitanjima

BEOGRAD – Kanadski pisac Dejvid Homel kaže da nastoji da se bavi društvenim pitanjima u romanima iz serijala za decu „Putovanja moje porodice“, koje piše uz ilustracije svoje supruge Mari-Luiz Gej.

„Ako imaš 12 godina, kako posmatraš društvo kao što je recimo Kuba, gde su prazne police u prodavnicama? Uvek imamo neki društveni problem u ovim knjigama, ali to lako dodirujemo“, rekao je Homel agenciji Tanjug.

Homel je ovih dana posetio Beograd na poziv svog srpskog izdavača „Arhipelaga“, koji je prethodnih nekoliko godina objavio „Put pod noge“, „Leto u gradu“ i „Putujući cirkus“, a predstoji izlazak i četvrtog, od ukupno pet dosadašnjih romana iz svetski popularnog serijala za decu i mlade.

Homel podseća da u romanu „Leto u gradu“ novčane brige primoravaju radoznalu porodicu glavnih junaka da ostanu i istražuju matični Montreal, u „Putujućem cirkusu“ stižu do Hrvatske, gde se dotiču i pitanja prohujalog „rata unutar iste zajednice“, dok je poslednje objavljena knjiga „Travels In Cuba“ (2021).

„Amerikanci se boje Kube. Vole njihovu muziku, ali im vlada ne da tamo da idu. Pitao sam se kako će se Amerikancima dopasti kubanska knjiga, ali dosad je dobro. Prikazi su dobri, kao i komentari u medijima. Možda se više ne boje Kube? To je ionako ostatak Hladnog rata“, ocenio je Homel.

Posećujući prostor bivše Jugoslavije od 1999. godine, Homel kaže da je i u Beogradu stekao dobre prijatelje, i čak napisao roman „Govorna terapija“ (2003), koji prati ljubavnu dramu glavnog junaka beogradskog psihijatra Aleksandra Kovića u turbulentnim devedesetima. S druge strane, poznanstvo sa jednim starim Riječaninom i njegovom suprugom bilo nadahnuće da smesti u Hrvatsku „Putujući cirkus“.

„Posetili smo ih sa porodicom, davno posle rata, i tako se dobro proveli da smo odlučili da ćemo napisati knjigu koja će se dobrim delom dešavati u Hrvatskoj, ali doticaće se rata. Moj prijatelj i njegova žena su dramatično iskusili rat. Bili su Srbi u Rijeci“, prisetio se Homel.

Pisac primećuje da „nema mnogo knjiga za decu tog uzrasta, osam, deset ili 12 godina, gde se priča o ratu, posebno u istoj zajednici“.

„Delikatno smo dirnuli tu temu. Reakcije u SAD, gde niko ništa ne zna šta se ovde dešavalo, bili su vrlo dobre. Neke novine su rekle: ‘Ako treba da pričate sa decom šta je to rat, evo knjige za vas’. Bio sam srećan zbog toga“, rekao je Homel.

Novinar i prevodilac rodom iz Čikaga, Homel živi odavno u Montrealu, autor je nekoliko dokumentarnih filmova i pisac nekoliko romana, od kojih je „Govorna terapija“ dobio kvebečko književno Hju Meklinen priznanje.

Sa suprugom je počeo da radi serijal za decu „Putovanja moje porodice“ 2006. godine poučeni sopstvenim iskustvom mlade porodice koja je sa decom svuda putovala, od susednih Sjedinjenih Američkih Država, preko Meksika, do Francuske.

„Jedan od najboljih načina da putuješ jeste kad imaš mladu decu koja istražuju stvari. A i ljudi obično pozitivno reaguju na njih, posebno ako su stranci. Postoji prirodna raznalost kod dece. Kakva je to zgrada? Ljudi jedu puževe? Možemo li i mi?“, primetio je Homel.

Prvobitno planirana samo jedna knjiga, „Putovanja sa porodicom“ je imala poglavlje viška koje se nije uklapalo, pa je od njega nastala druga, a „pošto se ljudima dopalo“, stigli su i treći, četvrti i peti delovi serijala, jer kako Homel ističe: „Zabavno je!“

Pogotovo što je sa suprugom pronašao odgovarajući način saradnje, u kome ne sede jedno pored drugog „zajedno za pisaćom mašinom kao dva pijanista za istim klavirom“, već rade nekoliko kilometara odvojeno, pisac u svom studiju, a ilustratorka na svom poslu.

„Obično je teško je sarađivati sa suprugom, napisati knjigu skoro nemoguće. Ali oboje znamo kako da sarađujemo sa drugim ljudima. Odlučili smo u početku da se oslobodimo ega i kažemo: ‘U redu, važna je knjiga, a ne šta ko od nas misli'“, istakao je Homel.

Prema njegovim rečima, posebno je korisno što Mari-Luiz pravi crteže kao svojevrsni dnevnik njihovih putovanja, „nalik fotografisanju, samo što kroz crtež već postoji umetnički pogled“. Međutim, od kako su njihova dva sina odrasla i otišla iz roditeljske kuće, Homel priznaje da im na putovanjima nedostaje njihova radoznalost.

„Pre neku godinu bio sam u Istanbulu, i sa mosta sam ljude kako trguju posmatrao kao lik iz priče, jer i ja tako gledam na svet. Pišem i za odrasle, ali mi je dodatno zadovoljstvo pisati za decu, jer tako nađem novi način gledanja na stvari, da odmorim oči“, rekao je pisac.

Homel je nedavno objavio i svoje memoare „Lunging into the Underbrush: A Life Lived Backward“, za koje se nada da bi ih Arhipelag mogao objaviti, u kojima, između ostalog, govori od tome kako nije otišao u Vijetnamski rat i kako se slučajno povredio i zamalo izgubio život 1970. godine.

„Bio je dug postupak mog oporavka i raznih medicinskih horor priča, ali taj događaj mi je pomogao u odrastanju. Načio sam da se borim. Isto je i sa starenjem. Iako starenje ne možeš pobediti, možeš se boriti. Kao što svi to i radimo“, rekao je Homel.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.