Internet i Pravoslavlje

Neverovatno ubrzavanje ritma svakodnevnog života, obaveza i međuljudskih odnosa, skraćenje i relativizacija fizičkih distanci, nova sredstva komunikacije, ali i sve manja i sve šturija suštinska razmena emocija čine da tehnološka era u kojoj živimo i u čijim mnogim blagodatima možemo da uživamo na drugoj strani ostavlja izuzetno malo mesta za duhovno uzrastanje, te razmišljanje o stvarima koje, izvesno, duboko diraju svakog čoveka: o postanju života i ljudske vrste, velikoj tajni postanka i donošenja na svet novog života ili, recimo, o prirodi ljudske duše i dijalektici materijalnog i duhovnog koja u svakom od nas izaziva, slabije ili jače, nemire i sukobe.

Imperija informacija dostupnih na svakom koraku (Internet, televizija, časopisi, knjige…) kao i prividna „blizina“ raznih pristupa čovečanstva ovim pitanjima utiču na to da najraznovrsniji ljudski pogledi na ove i slične (u suštini metafizičke i transcedentne) teme cirkulišu velikom brzinom po celom svetu i dostupni su ogromnom broju ljudi. Stoga i ne čudi što se mnogi okreću raznim vidovima dalekoistočne duhovnosti, fizički udaljenim, ali i evropskom duhu ne baš bliskim, filosofskim i religijskim sistemima, kao i raznovrsnim filosofsko-moralnim opredeljenjima ili ubeđenjima druge vrste kojima u manjoj ili većoj meri zadovoljavaju svakom čoveku svojstvenu i prirođenu potrebu duha i duše da tragaju za Večitim i Apsolutnim. Posmatrano na prvi pogled, moćna tehnologija, kao i zadivljujuće razvijena i skoro geometrijski progresivna nauka najzad su uspeli, ako ne da ospore, a ono makar da do krajnjih granica relativizuju čak i osnovne postavke tradicionalnih religija, hrišćanstva naročito. U moru „istina“ koje je dostupno pomoću svega nekoliko dobro odabranih reči ukucanih u Search polju Google-a ili Krstarice, sve se one čine primamljivim i jednako osnovanim i vrednim.

Pravoslavna crkva, u svim zemljama u kojima predstavlja dominantnu veroispovest (izuzev Grčke), tek je nedavno oslobođena okova totalitarnih sistema, koji su njen život, ali i misiju i propovedanje, bili sveli isključivo na granice hrama i porte, potpuno joj oduzevši pravo i sredstva kojima bi uticala na život društva, a naročito na podizanje i vaspitavanje novih naraštaja. Osiromašena, iznurena potiskivanjem na same margine društva, ispražnjenih hramova i opustelih manastira, dočekala je pad komunizma i početak perioda tranzicije.

Tako oslobođena, našla se, međutim, u okolnostima posve drugačijim od onih koje su vladale kada je njen život, silom prilika, potonuo u stanje hibernacije. Rođen je Novi svet, efikasniji, brži i udobniji, ali isto toliko i nespokojniji i suroviji za sve koji u njemu žive. U njemu ima malo mesta za osećanja i za suvišna pitanja, a još manje za nadahnjivanje prošlošću i pokušaje da se živi po obrascu predanja koje su nam ostavili preci. U svetu u kom sve može da se kupi ili proda, priče o neizmernoj Ljubavi, večnom životu i Suncu pravde deluju i suviše naivno i neutemeljeno da bi iko ozbiljan u njih verovao.

Suočena sa sveprožimajućim merkantilizmom svakodnevnog bivstvovanja ljudske vrste, a naše, zapadne civilizacije naročito, Pravoslavna crkva je i sama morala da počne da se uklapa u nove tokove i da na svemoćnom tržištu informacija ponudi svoje „proizvode“. Pa ko voli, nek izvoli. Ova činjenica je, sama po sebi, tužna i može se posmatrati i kao ponižavajuća i degradirajuća. Tačnije, mogla bi, da nije ogromnog truda onih koji na kroćenju novih tehnologija u službi predstavljanja neisrcpne riznice mudrosti i lepote, kojom Pravoslavlje raspolaže, rade. Neka od dela tih ljudi su pravi biseri srpskog, ruskog, bugarskog, grčkog, rumunskog ili međunarodnog Interneta i više su nego vredna pomena i posete. Polazeći od stava da nema „dobre“ i „zle“ tehnologije (već samo podložnije i manje podložne zloupotrebe, te dobrih i zlih ljudi), te da je ljudima sve dato zato da bi im bilo na korist, ovi sajtovi pružaju izvanredan primer kako se može izroniti iz mora neprepoznatljivosti globalne Mreže, a savremena tehnologija, optuživana (vrlo često sasvim osnovano) za suvoću, hladnoću i sterilnost, preobraziti u novo sredstvo kojim se dočarava toplina evanđelske mudrosti i evharistijske ljubavi svima koji do nje žele da dopru.

Domaći Internet, nažalost, još uvek ne obiluje sajtovima ove vrste. Pored impresivne biblioteke bogoslovskih tekstova na Rastku (www.rastko.org.yu), kao i zvanične prezentacije Srpske pravoslavne crkve (koja je u odnosu na prvobitnu verziju izuzetno osiromašila, kako u likovnom, tako i u sadržinskom smislu; ažuriranje je daleko slabije i površnije nego što je to bilo u početku; www.spc.yu) i njenih eparhija (naročito sajt Mitropolije crnogorskoprimorske; www.mitropolija.cg.yu), još bismo izdvojili i izvanredni www.verujem.org, s mnoštvom apologetske literature, teoloških rasprava i drugih stvari koje se tiču kako opštih pitanja, tako i savremenih problema s kojima se čovečanstvo suočava.

More Runeta (ruskog Interneta) je, međutim, mnogo dublje, a u poređenju s našim predstavlja gotovo neisrcpan okean informacija i mogućnosti.

O tome čitajte u narednom tekstu u ovoj rubrici.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.