Jadi mladog vampira

Ukoliko volite priče o vampirima, verovatno znate da o njima ne pišu samo negde u svetu, već da takva literatura postoji i kod nas – i ne, ne mislimo samo na Glišića i njegovog Savu Savanovića. I možda ste negde primetili roman "Vampir" mladog autora Mijata Vujačića; nažalost, to je prilično slaba knjiga, mada ne samo autorovom krivicom.
"Vampir" je priča o, očigledno, vampiru, i to prilično mladom. Protagonista je Vukadin Nikolić, sa Novog Beograda iz bliske budućnosti, koji je sa devetnaest godina postao vampir. Pre toga je smrtno oboleo od raka prostate, manje-više ubijao vreme čekajući da bolest ubije njega. To se promenilo kada je u parku sreo lepu Lejlu. Prišao joj je na nagovor svojih prijatelja i prilično brzo se desilo da je vodi u svoju kuću (dama u nevolji, potreban joj je smeštaj). Prebrzo, suviše dobro da bi bilo istinito? I jeste bilo suviše dobro da bi bilo istinito – Lejla je bila vampir i njega je ugrizom pretvorila u vampira. Tvrdila je da želi saputnika, samo što se pokazalo da to nije tačno i da će Vukadin morati da se bori za opstanak.
Kad se prepričava, radnja ne deluje nezanimljivo – ne naročito originalno, ali bi mogla da bude zabavna "laka literatura". Međutim, ovaj roman obiluje problemima. U početku je teško odrediti kojim se redosledom stvari dešavaju, ali se makar to ubrzo rešava i priča poprima neki tok. Spisak onog što se ne rešava znatno je duži. Jedan problem je veoma slaba karakterizacija (likove je teško međusobno razlikovati, svi govore na isti način – dok za Lejlu postoji opravdanje, ona je svojim vampirskim moćima znanje jezika i slenga i rečeničnu strukturu izvukla iz Vukadinovog uma, za ostale likove tog opravdanja nema, a problem je toliko izražen da nekad ne znate ko šta govori čak ni ako je to jasno napisano). Drugi problem su predugački i slabo vođeni dijalozi. Treći problem je neprečišćeno pripovedanje – autor kao da je nasumično pisao sve što mu padne na pamet (to ima smisla kao predstavljanje mentalnog stanja glavnog lika dok jednostavno čeka da ga bolest ubije, ali kasnije, što će reći tokom skoro celog romana, to opravdanje više ne postoji). Nekome bi mogli da smetaju i "uvidi" i "mudrost" koje autor u toku romana iznosi, ali tu kao opravdanje postoji autorova mladost (20 godina u vreme kada je pisao roman). Na sve to, deluje kao da knjiga nije prošla nikakvu lekturu.
Većina problema je, zapravo, uredničke prirode – sa mladim autorom koji je, očigledno, veoma voljan da radi (ovo mu je treći roman), ali još uvek to ne ume, trebalo je da sedne neki urednik i nekoliko puta od početka do kraja preradi knjigu, iščisti je od mnogobrojnih viškova i pokaže mu kako se piše dijalog, kako se vodi radnja, kako se grade uverljivi likovi… Nadamo se da će do toga doći i da će nas ovaj autor u budućnosti prijatno iznenaditi nekom zaista dobrom knjigom.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.