Kontroverzni reditelj: Bio je uvek uglađen i fin, ali je voleo da zlostavlja svoje glumice

Alfred Hičkok je po mišljenju mnogih najuticajniji filmofil svih vremena i jedan od najvećih reditelja u istoriji filma.Gotovo svi znaju da se pojavljivao u svom svakom filmu, a u šest decenija bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova od kojih je 16 nominovano za Oskara.

Rođen je 13. avgusta 1899. godine. Veoma strogi roditelji svojim ponašanjem i neprimerenim kaznama značajno su doprineli tome da filmski genije kasnije postane kralj horora. Opšte je poznato da je svakodnevno morao svoju majku da izveštavi o svojim aktivnostima od jutra do mraka. Ako joj nešto ne bi bilo po volji, kažnjavali su ga, između ostalog, beskrajnim stajanjem u ćošku. Otac, koga je Hičkok opisivao kao nervoznog čoveka, ga je jednom prilikom poslao u policijsku stanicu sa porukom, a kada je načelnik pročitao papirić koji je doneo, zaključao je Alfreda u ćeliju uz upozorenje: ‘To je ono što se dešava lošim dečacima’. Alfred je tada imao pet godina.

Zato nije ni čudo što je jednom prilikom izjavio da mu je detinjstvo bilo izuzetno nesrećno i tužno. Nikada nije uspostavio blizak kontakt sa rođenim bratom i sestrom.

Hičkok je bio opterećen kompleksima. Bio je nizak i debeo od malena, vršnjaci su mu se rugali, a roditelji zanemarivali pa je utehu nalazio u horor i detektivskim pričama. Omiljeni pisac mu je bio Edgar Alan Po, za koga je kasnije rekao da je bio njegov prvi pravi veliki uzor.

– Mislim da bi moji filmovi bili mnogo drugačiji da nisam upoznao njegovo delo – rekao je.

Kao i mnoge zvezde Holivuda, imao je dve fobije – bojao se policajaca i jaja.

– Moja žena zna da mi se noge odseku kada vidim policajca na ulici. Tada ne mogu ni da zucnem – rekao je jednom prilikom. Zbog toga nikad nije imao vozačku dozvolu. Taj strah je razumljiv s obzirom na sećanja iz djetinjstva. Ipak, druga velika fobija bila je teško objašnjiva.

– Jaja su grozna stvar. Jeste li videli ikad išta gadnije od razbijanja ljuske jajeta i prolivanja njegove žute tekućine? Krv je vesela, crvena, žumance je žuto i odvratno. Nikad ga nisam probao – priznao je.

Alma Revil, njegova supruga, rođena je samo dan nakon Hičkoka u istom delu Londona, pratila je majstora psiholoških trilera ceo život. Neugledna, ali zaslužna za njegov uspeh, Alma je sa Alfredom razvila posebnu vrstu odnosa. Zahvaljujući njenoj odanosti, Hičkok joj je poverio sve poslove vezane za njegovu karijeru.

Alma je pročitala svaki scenario, kontrolisala svaki budžet, sve je organizovala i bila za to dobro plaćena jer je u svakom Hičkokovom filmu bila potpisana kao savetnik. Ono što je Alfredu bilo bitno u životu sa ženama bilo je ‘da se dobro jede, dobro pije, i spava’.

– Srećno oženjen je onaj čovek koji razume svaku reč koju njegova žena nije rekla – izjavio je jednom Hičkok.

Gledao je na filmove kao na ‘život sa isečenim dosadnim delovima’. Snimio je više od 50 filmova. Samo retki znaju da je trebao da ekranizuje prvu verziju filma o propasti Titanika, ali nije pristao da ga režira jer nije mogao da pronađe adekvatan brod za snimanje.

Nakon prvog filma o Džeku Trboseku sa kojim je reditelj po prvi put bio priznat, Hičkok je snimio film pod nazivom ‘Planinski orao’. Ovaj film više ne postoji. Osim nekoliko fotografija, danas nije sačuvana niti jedna kopija filma. Jednom prilikom je rekao da mu zbog toga nije nimalo žao jer je za njega taj film bio ‘banalna melodrama’.

‘Planinski orao’ bio je crno-beli nemi film snimljen 1927. godine u englesko-nemačkoj produkciji. Film je sniman na lokacijama u austrijskom Tirolu, pri čemu je ekipa trpela stalna kašnjenja i druge probleme izazvane vremenskim prilikama.

Bio je pedantan i uvek besprekorno obućen. Na snimanja je dolazio u odelu ali njegov odnos prema glumcima nije bio tako divan. Jednom prilikom izjavio je da zavidi Voltu Dizniju koji svoje glavne junake može da ‘precrta i izgužva’.

– Glumci nisu stoka, samo bi trebalo da se tretiraju kao stoka – izjavio je kontroverzni reditelj.

Bio je opsesivno vezan za plavuše koje su tumačile glavne uloge u njegovim filmovima, a da bi iz njih izvukao ono najbolje, služio se morbidnim trikovima.Dženet Li, koja je glumila u njegovom filmu ‘Psiho’ doživela je da joj u kadu u kojoj se kupa (u vreme legendarne scene ubistva) ubacio zmiju kako bi što uverljivije vrištala. Tipi Hedren, zvezda ‘Ptica’ morala je da trpi napad pravih ptica tokom snimanja, od kojih je jedna za milimetar promašio njeno oko.

Mnogo godina kasnije, kada je sve više počelo da se priča o seksualnom uznemiravanju, Tipi Hedren je izjavila da je samo jedna od glumica kojoj je Hičkok uništio karijeru svojom posesivnošću.

Svi pamte njegov govor na dodeli jedne filmske nagrade.

– Hvala – rekao je i otišao s bine.

Međutim, ovo nije njegova jedina izjava koja je zabeležena.

– Ja sam filantrop. Pružam ljudima ono što oni žele. Ljudi vole da osete užas i strah. Publika mora da pati – rekao je Hičkok.

Godinu dana pre smrti, Hičkok je prvi put pohvalio svoju suprugu na dodeli nagrade: – Da predivnagospođa Revil nije prihvatila ‘životni ugovor’, gospodin Alfred Hičkok možda bi i danas bio na istom ovom mestu, ali ne za ovim stolom, već kao jedan od konobara u dvorani – rekao je tada.

Umro je u snu u svom domu u Los Anđelesu, a bolovao je od otkazivanja bubrega, prenosi 24sata.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.