Marojevicevi “Ostaci sveta“ ovencani “Tronoškim rodoslovom“

BEOGRAD – Književniku Igoru Marojeviću danas je uručena nagrada “Tronoški rodoslov“ za roman “Ostaci sveta“ (2020), a Marojević je ovom prilikom izjavio da, baš kao što je“Tronoški rodoslov“ učestvovao u podsećanju na srpski srednjevekovni mit, tako i njegova knjiga govori o “nacionalnom mitu iz 20. veka, ‘baziranom na čistom stradanju’ “.

“Ono što važi za narod koji se trudi da bude prosvećen zakonomerno je za individualca koji mora da uđe duboko u analizu, makar uz pomoć “lekara za dušu“, kako bi promotrio uzroke svojih i tuđih grešaka ili raznih vrsta gubitaka kako bi nastavio dalje“, naveo je Marojević danas pri uručenju nagrade, koje je upriličeno na mestu razrušene biblioteke na Kosančićevom vencu.

Univerzitetski profesor, lekar i književnik dr Goran Milašinović, koji je bio predsednik žirija za dodelu ove nagrade, naveo je da je zadatak žirija da odabere dobitnika bio “veoma lak i prijatan“.

“Igor Marojević je u “Ostacima sveta“ rekao da se ne slaže sa Adornom, koji je jednom napisao da posle Aušvica više ne treba pisati poeziju, da je to sramota… Pitanje nasilja i zla 20. veka, koji je Igor nazvao “vekom logora“, jeste jedna od tema koja se ne provlači kroz literaturu tako često. Većina pisaca je izbegava, a temom Aušvica se do sada bavilo svega nekoliko njih“, navodi Milašinović i dodaje da je to veoma teška tema koja iziskuje veliku hrabrost pisca da se s njom uhvati u koštac.

Po mišljenju Milašinovića, “Ostaci sveta“ su daleko više na tragovima filozofije Hane Arent o banalnosti zla, a Marojević zapravo želi da kaže da nasilje i zla u 20. veku jesu nešto na šta literatura može dati odgovor.

Kako Milašinović objašnjava, za razliku od Hane Arent, Marojević u ovom romanu posmatra zlo kako iz ugla žrtve, tako i iz ugla dželata, i koristi vrlo specifičan način pripovedanja, odnosno “narativni kompleks štafete“.

Ovaj način pripovedanja predstavlja prelazak jedne priče u drugu i ima svoju značajnu simboliku – po rečima Milašinovića, “tako se svaka od priča u romanu doživljava kao nešto što ima veze s prethodnim, a istovremeno i nema nikakve veze s tim“.

“Po mom shvatanju, Igor u ovom romanu želi da kaže da je situacija u kojoj se savremen čovek nalazi isti onaj egzistencijalistički ugao iz kojeg se posmatra ceo 20. vek – vek materijalizma, nihilizma i Ničeovog prokletstva, vek bez orijentacije“, zaključuje Milašinović.

V.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije, pisac Vladimir Pištalo naveo je da mu je veoma drago što je dodela nagrade upriličena baš na mestu razrušene biblioteke na Kosančićevom vencu jer ono samo predstavlja “ostatke sveta“.

“Ovde se dogodila jedna od najvećih tragedija u Drugom svetskom ratu, a sada govorimo o jednom od najvećih uništavanja ljudskih bića“, rekao je Pištalo.

“Jedan od likova u ovom romanu kaže da je Drugi svetski rat jako podigao iskustvo groze u čovečanstvu. Ja mislim da je to iskustvo postojalo oduvek, samo su ljudi njega postali svesniji, a jedan od tih ljudi je upravo Igor Marojević. On misli da najpre živeti nije mala stvar, kao ni govoriti o životu, a iskustvo groze postoji upravo u izražavanju toga kakav je život“, ističe Pištalo i dodaje da se Marojević bavi alternativnim odnosom prema životu, za šta je zaista potrebna veština.

Marojeviću je priznanje dodelio Slobodan Džagić, direktor Podrinjskog kulturnog kluba, koji je zajedno sa Šabačkom eparhijom osnivač ove nagrade, a koja se dodeljuje već devet godina zaredom.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.