U trendu

Miris duše

Ako ni zbog čega drugog, za dobitnika mnogih nagrada, roman „Parfem“ nemačkog autora Patrika Ziskinda, čuli ste zbog istoimenog filma rađenog po romanu. Bez obzira na to da li ste film gledali ili niste, ovaj neobični roman svakako je vredan čitanja.
Roman „Parfem“ je priča o serijskom ubici po imenu Žan Batist Grenuj. Pratimo ga od njegovog rođenja na smrdljivoj ribljoj pijaci – majka je pokušala da ga ubije, kao i raniju svoju decu, jer nije znala šta bi s njim, ali je njegov plač privukao znatiželjnike. Majka je pogubljena zbog višestrukog čedomorstva, a beba je, nakon različitih pretumbacija, jer se od starta svima činila neprirodnom, dospela u sirotište.
Mali Žan nije bio problematično dete, ali je bio neobičan i ostala deca ga instinktivno nisu volela. Njegovo čulo mirisa bilo je izvanredno razvijeno i svaki miris mu je bio značajan; sa druge strane, sve što se nije moglo izraziti putem mirisa, sve što je bilo apstraktno (recimo, pojmovi dobra i zla), njemu je bilo nejasno i nije mu pridavao nikakav značaj. Ono najneobičnije u vezi s njim, što sam vrlo dugo nije ni primetio, bilo je da on sam nema nikakav miris, baš nikakav. Malo ko je toga bio svestan, ali je taj nedostatak ikakvog ličnog mirisa delovao uznemirujuće na sve oko njega, niko mu nije verovao i bili su ili agresivni prema njemu ili su ga se klonili.
Jedna od ključnih stvari u Žanovom životu bila je kada je, već kao mladić, osetio najlepši miris na svetu, najčistiji, moglo bi se reći anđeoski, i otkrio da je to miris tela jedne devojke. Ubio ju je bez razmišljanja, kako bi nesmetano uživao u njenom mirisu, a zatim, kad je opojnost prošla, sa žaljenjem otišao dalje – sa žaljenjem jer je taj prelepi miris tako brzo potrošio. Njegovoj sreći nije bilo kraja kada je, godinama kasnije, osetio isti takav miris, ovog puta na drugoj devojci. I tada je skovao plan.
Plan je bio da, koristeći tehnike majstora parfema koje je u međuvremenu naučio, upotrebi tela devojaka (prethodno bi morao da ih ubije) tog predivnog mirisa kako bi za sebe načinio najlepši parfem na svetu i koristio ga kao svoj lični miris. Sve te devojke bile su voljene, ljudi su ih, ne shvatajući da se radi o mirisu njihovog tela, voleli kao anđele, i Žan je sanjao da taj miris prisvoji za sebe, intenzivira ga, pa da ga tretiraju kao božanstvo. Stariji, oprezniji i lukaviji nego kada se prvi put susreo sa božanskim mirisom, Žan je počeo da sprovodi svoj plan u delo.
Čitanje ovog romana predstavlja nesvakidašnje iskustvo, i to ne samo zato što ste uvučeni u svet mirisa za koje se ne biste ni setili da postoje dok vam neko ne skrene pažnju, a onda biste pomislili „pa da, naravno, i to ima svoj miris“. Ono što još više intrigira jeste što uopšte niste sigurni da li čitate o ljudskom biću – potpuno amoralnom ljudskom biću koje ne shvata vrednost ljudskog života, kao ni pojmove dobra, zla, saosećanja i slično, ali ipak ljudskom biću – ili čitate o nekom demonskom stvoru, stvoru bez duše. Poređenje sa demonom nije bez osnova, jer za Žanom ostaje pustoš, uz njegovu pomoć je moguće obogatiti se i proslaviti se, ali sve čega se on dotakne na kraju propada u potpunosti. I postoji ta paralela između nečijeg ličnog mirisa i duše – kao osoba bez ikakvog mirisa, Žan može biti viđen kao stvorenje bez duše, dok su devojke prelepog mirisa čiste, netaknute, najuzvišenija ljudska bića koja postoje.
Uz svu fascinantnost, „Parfem“ ima i nekih propusta, kao što je potpun nedostatak pozitivnih likova ili bilo koga sa kime biste mogli da se identifikujete. Svi su na neki način pokvareni, ili gramzivi, ili, u najboljem slučaju, pragmatični kalkulanti, svi sa izuzetkom devojaka-žrtava, a kada je o njima reč, saznajemo malo više jedino o karakteru poslednje žrtve, a i tu samo da se radi o poslušnoj kćeri koja voli svog oca i veruje mu. Ipak, i uz nedostatke, „Parfem“ je izuzetno interesantan roman i veliko je zadovoljstvo pročitati ga.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.