Nenadović: Snažan nacionalni teatar čuva našu kulturu
BEOGRAD – Snažan nacionalni teatar čuva kulturu lepog govora, književni jezik i tradiciju – kroz domaće pisce, kostim, muziku, ples… neguje kulturu lepog ponašanja i odevanja kod publike, jer podrazumeva određeni bonton, s kojim će se složiti i okoreli protivnici elitizma, napisala je u autorskom tekstu za Tanjug naslovljenom „Kome treba Narodno pozorište i u narednih 150 godina“ Ivana Nenadović, producent i predsednica sindikata „Singlus“.
Narodno Pozorište u Beogradu slavi danas 150. rođendan u senci jednomsečne krize čije je epilog bio odlazak upravnika Dejana Savića i imenovanje rediteljke i profesorke FDU Ivane Vujić na njegovo mesto.
Ivana Nenadović piše u svom autorskom tekstu da nacionalni teatar ima edukativnu funkciju, kako za publiku, tako za umetničke profesije i specifične pozorišne zanate, koje svoje mesto moraju imati pod krovom ove ustanove kulture od izuzetnog značaja.
„Gde bismo gledali ‘Labudovo jezero’, ako ne pod mermernim svodom portala sa kojeg nas gleda Knez Mihajlo, ili ‘Pepeljugu’ za koju je italijanski dizajner Renato Balestra kreirao kostime, a sašile ih vredne ruke krojačica i krojača iz radionice Narodnog pozorišta? Ko će napraviti stilske kostime i dekore za ‘Nabuka’, ‘Koštanu’ ili ‘San letnje noći’ koje će gledati naša deca i unuci? Gde će sticati praksu i sutra raditi budući studenti umetničkih akademija?“ piše Nenadovićeva.
Ona se u tekstu seća svojih studentskih dana
„Na prvoj godini studija Produkcije u umetnosti i medijima, u seminarskom radu na temu ‘Kome je potrebno Narodno pozorište’, već tada sam branila tezu da nam je potrebno, nasuprot (i tada, kao i 20 godina kasnije) mnogo češćem pogledu na ‘stvar’ – da je Narodno pozorište staromodno, konzervativno, gluma ‘turska’, da ima stotine zaposlenih koji ništa ne rade, a i kada rade, ne umeju ništa valjano da urade, da je rupa bez dna… Neka od ponuđenih ‘rešenja’ u novijoj 150 godina dugačkoj istoriji Narodnog pozorišta, bila su: ‘Ključ u bravu, pa sve iz početka’, dok je recept ‘Svi na ugovore’ ili ‘500 zaposlenih, kao u HNK u Zagrebu’ skorijeg datuma“, piše Nenadovićeva.
Ona smatra da joj se danas čini da se nalazimo „u stalnom konfliktu s nama samima, između busanja u grudi nacionalnim identitetom i instant implementacijama inostranih modela, zaglavljeni u vakumu između recidiva prošlog vremena i nekog novog, uvek pretećeg, modela za budućnost“.
„Sigurno da ovde imamo dovoljno pametnih i obrazovanih ljudi, u koje je ova država uložila školujući ih, a zatim im isplaćujući plate iz budžeta poreskih obveznika ove zemlje, koji neće biti destruktivni prema sistemu i instituciji, već konstruktivni u osmišljavanju novog model evidentno lošeg funkcionisanja, modela koji će biti napravljen da našem pozorištu bude po meri, a ne da ulazimo u „tuđ kostim“ – tesan ili preveliki“, piše Nenadovićeva.
Na kraju poručuje da „danas svi moramo moramo pomoći Narodnom pozorištu da ozdravi, da bi naša pokoljenja mogla da ga dočekaju, dostojnije od nas, u sledećem jubileju, za 150 godina.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.