Od starog novo

Odbačeni predmeti u kakve spadaju i svojevremeno vitalni delovi mašina u kreativnoj radionici Predraga Caranovića, nekada kustosa u Muzeju savremene umetnosti – dobijaju novo značenje. Praveći od starog novo, on stvara i upotrebne predmete: skulpture-lampe, ali i apsurdne objekte koji uvek nose (likovne) karakteristike umetničkih dela. Kao igrajući se nesrećnim i nikom potrebnim predmetima svedenim od upotrebe na ruinu, Caranović stvara „mozaike“ koji pevaju novorođenom snagom. U galeriji SULUJ na Terazijama on izlaže novonastale objekte-skulpture i serijom fotografija šire ilustruje svoj opus nastao na margini likovne scene.

Na izvestan način kao nastavak, ali posle drugog estetskog naboja i drugačije poruke, jesu grafike Dankinje Inger Lize Rasmusen u Grafičkom kolektivu. Tema su napuštene i zapuštene arhive, prazne hale, bombardovanjem ruinirane zgrade, melanholija… Potpuna suprotnost radosti kojom zrači Caranovićeva „starudija“ ukrojena u nove konstalacije. U višeslojnoj priči danske grafičarke stoji, naravno, i opomena na pamćenja i sećanja, vrednovanja ali i osamljenost, koju možda najbolje ilustruju prazna stepeništa, gde izvesnost narušavaju poluotvorena vrata prostorija koje su nekada vrvele životom. To je kao zapitanost nad sudbinom i delima: može li pojedinac išta promeniti, menjati?

Melanholija je ono što povezuje listove Rasmusenove sa slikama Dimitrija Pecića u Galeriji Kulturnog centra Beograda: Dunav. Razlivene obale nad koje se natkrivljuju krošnje ili žala isplažena poput jezika pri niskom vodostaju reke. Platna lišena narativnosti, gde su drveće, pesak i voda svedeni bezmalo na simbole – nisu pejzaži uistinu, onako kako smo navikli da vidimo pejzaže. Posredi su slike raspoloženja, kao i dela pomenutih umetnika.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.