Odrzana promocija knjige „Obicaji i pesme Srba u Turskoj. . . „

BEOGRAD – Promocija knjige „Običaji i pesme Srba u Turskoj – u Prizrenu, Peći, Moravi i Debru“ ruskog diplomate i istoričara Ivana Stepanoviča Jastrebova održana je danas u Knjižari „Geca Kon“ u Beogradu.

„Delatnost ruskog konzula Ivana S. Jastrebova trajala je četvrt veka i izuzetno je značajna pre svega u političkom smislu, jer se on tom delatnošcu zauzimao za interese srpskog naroda i postavio se kao zaštitnik njihovih prava“, istakao je urednik knjige Borisav Čeliković.

Kako on navodi, pored svoje diplomatske delatnosti, Jastrebov je bio izuzetno obrazovan čovek za to vreme i govorio je i razumeo gotovo sve tada aktuelne jezike, što mu je omogućilo pristup širokom spektru znanja.

„On je na sebe preuzeo tu obavezu da ruskoj čitalačkoj publici predstavi prostor koji je on nazivao „Stara Srbija“… Njegova istraživanja nisu bila usmerena samo na istoriju tog prostora, već i na književnost“, kaže Čeliković.

Čeliković navodi i da je Jastrebov, radeći na delu „Stara Srbija i Albanija“, objavio čitav niz članaka u različitim periodičkim publikacijama.

„Iako je Jastrebovljevo delo bilo korišćeno u nauci, bilo je teško dostupno. Zbog toga smo pre nekoliko godina odlučili da njegova dela prevedemo i tako ih učinimo dostupnim široj javnosti“, otkriva Čeliković.

On dodaje da je tim koji je radio na priređivanju ovih dela bio pomalo zatečen odzivom srpske javnosti, koja je bila veoma zainteresovana za Jastrebova, toliko da su čak tri izdanja „Stare Srbije i Albanije“ bila kompletno rasprodata.

„U srpskoj javnosti, dakle, postoji čitalačka publika koja je zainteresovana za ovako nešto i koja ne smatra da su ovakve stvari zastarele… Neki ozbiljni naučnici su upravo to smatrali, ali naša javnost je to demantovala“, naveo je Čeliković i dodaje da je je Jastrebovljeva delatnost „izuzetno značajna za proučavanje naših korena.“

Profesor na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dr Boško Suvajdžić istakao je da Jastrebov predstavlja svojevrsnog „vukovca“, sledbenika Vuka Stefanovića Karadžića, jer je pokrio teritoriju i građu koju ovaj reformator nije stigao.

„Tu se pre svega misli na lirsku građu. Sve pesme beležene su u originalu i one su žive, inspirativne, sveže… Ova knjiga jeste zbirka narodnih pesama, ali je i u određenoj meri i književno-istorijska studija u najširem smislu reči“, kaže Suvajdžić.

On navodi da je Jastrebov bio „veliki prijatelj Srba, fasciniran teritorijom Kosova i Metohije“, a imao je i određenu ulogu u očuvanju Prizrenske bogoslovije.

Po njegovim rečima, Jatrebov posebnu pažnju pridaje običajima slavljenja slava (kojima je posebno bio fasciniran), kao i svadbarskim običajima i pesmama.

Prevodilac Vesna Smiljanić Rangelov kaže da se u ovoj knjizi nalazi oko 600 pesama koje su u originalu sačuvane od zaborava, a da se među njima nalaze ne samo one koje su se primenjivale, već i one koje su već tada bile van upotrebe.

„Mislim da će čitaocima ove knjige posebno biti zanimljive zabeležene magijske radnje i postupci, a takođe i opisan odnos majki i dece“, smatra Smiljanić Rangelov.

Ona kaže da je taj odnos jedan od potresnijih momenata u knjizi.

„Svadbe su veseli događaji, gde se tačno zna u kojem momentu će se pevati koja pesma. Međutim, Jastrebov navodi samo jednu materinsku pesmu, a ona čak nije ni svojstvena tom vremenu, već je od ranije, i veoma je nežna. U vremenu kojem Jastrebov svedoči, odnos majke i deteta nije bio tako nežan“, otkriva Smiljanić Rangelov.

Po njenim rečima, „Jastrebov navodi da je to verovatno zbog teškog života u tom dobu, gde svi žive pod nekakvim teretom.“

Smiljanić Rangelov navodi i da se u Jastrebovljevom načinu beleženja građe jasno vidi „njegova empatija i privrženost prema potlačenom narodu“, kao i njegova velika želja da tu građu predstavi ruskoj javnosti.

Pored toga, Smiljanić Rangelov smatra da je „jedini nedostatak u ovoj knjizi taj da Jastrebov, pri beleženju pesama, nije beležio i akcente u kojima su se one pevale.“

Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini Valentina Pitulić istakla je da ovo Jastrebovljevo delo ima izuzetan značaj za Srbe sa teritorije Kosova i Metohije.

„Ova knjiga nije važna samo za nauku, ona je jedan znak pored puta. Ti arhaični modeli kulture Srba na toj teritoriji je znak isijavanja arhetipskog i onog što je najdublje ukorenjeno u svesti Kosovaca“, rekla je Pitulić i dodaje da se ti modeli svesti nisu menjali kroz vreme jer je ta sredina bila veoma zatvorena.

Kako ona navodi, Jastrebov je ovim poduhvatom istakao „koliko je živa i važna tradicija“, a da ono što je on zapisao, a što i dan danas živi na terenu, služi odbrani nacionalnog identiteta.

„Ovi modeli i oblici drevne kulture su danas jedini branik otadžbine i jedini oslonac i iskorak iz vremena kojim čuvamo mentalno zdravlje Kosovaca… Jedino preko običaja i običajnih praksi koje se i dalje baštine na terenu postoji arhaični oblik čuvanja reda“, ističe Pitulić.

Ona dodaje da „ako se uspostavi red obredne i običajne prakse, ona ne može tek tako da padne u zaborav.“

Ivan Stepanovič Jastrebov bio je (1839-1894) bio je ruski diplomata, konzul u Prizrenu, istoričar i arheolog.

Bio je dopisni član Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije nauka i počasni član Akademskog pevačkog društva „Obilić“.

Srbija ga je odlikovala Ordenom Takovskog krsta III reda, Ordenom Sv. Save II i I reda, Znakom Crvenog krsta i Medaljom Društva Sv. Save, a Crna Gora Ordenom za nezavisnost Crne Gore II i I reda.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.