Otvorena izložba o reditelju Borislavu Grigoroviču

BEOGRAD – Izložba fotografija “Borislav Grigorović” autorke Dragane Gaćeše, posvećena poznatom glumcu i reditelju, svečano je otvorena večeras u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu.

Multimedijalna postavka o jugoslovenskom, pozorišnom, TV i filmskom reditelju, glumcu i scenaristi, profesoru Borislavu Bori Grigoroviću, uključila je i projekciju kratkog dokumentarnog zapisa – kolaža o njegovom životu, odnosno prvenstveno o veoma plodnoj karijeri i značajnom umetničkom opusu.

Sama izložba u Muzeju NP prikazuje kolažni presek njegovog ličnog života koji čine njegova porodica, ćerka Ana Grigorović, takođe rediteljka, njegove unuke, prisutne na otvaranju izložbe, kao i fotografije sa mnogobrojnih predstava koje je ostvario u bogatom profesionalnom izrazu.

Borislav Bora Grigorović (Trebinje 1928 – Beograd 2010) bio je svestrani dramski umetnik – pozorišni, TV i filmski reditelj, glumac i scenarista, profesor.

Ostvario je više od 100 pozorišnih režija u veoma produktivnoj karijeri, a bio je i profesor na Akademiji umetnosti “Braća Karić”.

Ćerka Ana Grigorović je primetila da u poslednjih 11 godina drugi put večeras govori javno o svom ocu, te da je prvi put bio povod njegova smrt, a sada je povod – “slava njegovog života”.

“Htela bih da popričamo o lekcijama mog tate za koje mislim da su jako važne, i za nas kao ljude i za samo pozorište. U ono vreme sam pričala o onome što znam, o svom tati, a sada, kada već radim u ovom pozorištu, razmišljam o tome gde je razlika između čoveka i reditelja, i mislim da je nema”, navela je Ana Grigorović, koja je u ovom teatru ostvarila zapažene režije predstava – drame “Dom Bernarde Albe” F. G. Lorke, opere za decu “Bastijen i Bastijena”, opere “Na uranku”.

“Iako nismo toliko često razgovarali o režiji, prva stvar što me je naučio bilo je to da svaki reditelj i čovek mora da ima – stav, kao i ideju iza koje stoji. To je za mene jako važno i što mi je ostalo kao njegova misao. Nekad vas neće voleti, ni dati vam priznanje koje vi želite, i svu slavu ovog sveta, ali ako stanemo iza svoje ideje, imamo toliko da trajemo. To je nešto što je moj otac Bora uspevao kroz svoju veliku karijeru kojoj se ja i dalje neizmerno divim kao njegova ćerka i mlada rediteljka”, nadahnuto je govorila umetnica o svom ocu, koji joj je pružio prvu lekciju o čuvanju i odbrani ideje.

Druga lekcija je bila vezana za timski rad, što rediteljka često pokušava dok hoda hodnicima Narodnog pozorišta, da održi živim očev duh.

Bora je imao veliku ljubav prema timskom radu i pozorištu, i mnogi su voleli da rade sa njim, a ćerka se nada da glumci isto tako danas vole da rade i sa njom.

Ona smatra da ako svi umetnici imaju ideju i rade kao tim ka nekom zajedničkom cilju, onda imaju priliku da zaista stvore neku umetnost.

“Treća i poslednja lekcija koju me je tata naučio, vezano za režiju, zapravo je bila i prva lekcija koju sam imala na prijemnom ispitu. Ušla sam u uži krug na FDU, i nisam znala šta da radim, kakvu vežbicu da smislim. Moj tata mi je samo rekao da – “pričam priče”. Upravo te priče koje sam pričala tada i koje pričam sada, vezane su za moju majku, oca, moju porodicu, za moju decu”, iskrena je Ana.

“Zato bih i volela da večeras mi nastavimo da pričamo priče o mom tati ne kao o nekom sećanju, jer te uspomene – prošlost, sadašnjost, budućnost je za mene ista stvar. Ako kreiramo našu stvarnost, iz nečeg dobrog, iz ljubavi i poštovanja, onda stvaramo nešto lepo”, zaključila je mlada rediteljka i ćerka.

Vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta, glumac Svetislav Goncić izjavio je da otvaranje večerašnje izložbe predstavlja “obeležavanje jedne sjajne ličnosti i biografije”.

Kako je rekao da je skoro došao ovde da se organizaciono i strateški bavi ovom pozorišnom kućom, Goncić je napomenuo da se ovaj teatar bavi kulturnim nasleđem, u koje spada i gospodin Grigorović.

“Imao sam priliku da radim sa dragim Borom kada sam bio sasvim mali, i drago mi je da je on deo tog nasleđa, ali ne samo Narodnog pozorišta, već u kulturološkom smislu, nasleđa na prostoru cele bivše Jugoslavije. Kroz ovu izložbu ćemo imati priliku da prođemo kroz istoriju ovog pozorišta, ispred kojeg je jedno nepoznato vreme, jedan rizik koji nosi budućnost. Da nema tog rizika, budućnost bi bila samo administriranje zadataka”, smatra v.d. upravnika Goncić.

“Ta neizvesnost nije toliko teška, ako se zna ko je bio pre nas i gde smo mi bili. Ako znamo u osnovi da u godinama iza nas postoji ime kao što je dragi Bora Grigorović, onda znamo da smo na dobrom putu. Uvek ćemo da obeležavamo značajne ličnosti zbog kojih danas imamo čast ovde da stojimo”, zaključio je gospodin Goncić.
Posetioci će moći da pogledaju izložbu u vreme rada Muzeja Narodnog pozorišta, kao i prilikom dolaska na večernje predstave na Velikoj sceni.

Prisutnima se obratio i dramski pisac, književnik Miodrag Ilić, koji je podsetio na činjenicu da je Bora Grigorović karijeru započeo kao glumac, i tako je zavoleo teatar, kome je dao čitav svoj život.
Veliku ljubav je osetio na daskama kada je glumio, kako kaže Ilić, a primetio je da je otvorena izložba ipak posvećena njegovom rediteljskom radu.

“Uvek smo jako lepo sarađivali. Bora je bio veoma tih čovek, nenametljiv, vredan, studiozan, nikada nije ulazio u konflikte, već je sve kao gospodin uspevao da reši da nema sukoba”, priseća se dramaturg Borinog karaktera i naglasio da je uvek sve umeo da drži pod kontrolom – glumce, koreografiju, kostime, scenografiju, svetlo, zvuk, mizanscen.

Dramski autor je ispričao i jednu anegdotu kada je Bora spasao u poslednji čas svoju predstavu “Koštana”, kada sve tri glumice u alternaciji nisu bile tu da odigraju izvođenje te večeri.

Bora se setio starije glumice u penziji Divne Đoković da igra Koštanu, i koliko god delovalo suludo da u poznim godinama umetnica odigra mladu oslobođenu devojku, na kraju je sve ispalo savršeno.

Na izložbi su predstavljene i nagrade ovog reditelja u posebnoj vitrini.
Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja: Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva (1962) za režiju tri drame – “Zaustavljivi uspon Artura Uia” Bertolta Brehta, “Bilo ih je sedam” V. Hola i “Otkriće” Dobrice Ćosića.
Tu je i Plaketa “Šekspirova proslava”, Sarajevo (1964), Nagrada Narodnog pozorišta za sezonu 1979/80 za režiju komada “Strah i nada Nadežde Mandeljštam”, Nagrada “Joakim Vujić” (1987), Plaketa i Pečat Narodnog pozorišta (1993, 2009), “Zlatni Beočug”, Nagrada “Jovan Bata Putnik”.

Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu i diplomirao pozorišnu režiju na tek osnovanoj Akademiji za pozorište, film i televiziju kod čuvenog profesora Josipa Kulundžića.

Karijeru je započeo kao glumac u dva filma “Život je naš” i “Svi na more”, a odigrao je i nekoliko uloga u tek formiranom Beogradskom dramskom pozorištu.

Na trećoj godini studija, režirao je u Narodnom pozorištu komad “Don Žuan ili Kameni gost” Aleksandra S. Puškina, a diplomsku predstavu “Mirandolina” Karla Goldonija postavio je 1954. godine u NP Sarajevo, gde je ostao narednih deset godina i režirao 30 predstava.
Prešao je kasnije u NP u Beogradu gde je ostao do kraja karijere.

Prva njegova predstava u stalnom angažmanu je bila Kohutov “Namesnik” (1966), kao i “Šteta što je bludnica”, “Posle ljubavi”, kolaž “Teatralija Singidunum”, “Goli mačići”, “Vožd”, “Prorok”, ”Kolomba”, “Tašana”, “Deca Sunca”, “Kategorički zahtev”, “Dom Marije Pomoćnice”, ”Pat ili igra kraljeva”, “Pobratim”.

Veliki broj njegovih predstava imao je veoma dug scenski vek, a “Koštana” Bore Stankovića u njegovoj režiji bila je kultna predstava na sceni NP u Beogradu, igrana punih 14 godina i izvedena čak 300 puta.
Grigorović je gostovao u Mostaru, Banja Luci, Zenici, Tuzli, Osijeku, Zrenjaninu, Nišu, Prištini, Šapcu, Užicu, Dimitrovgradu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici i Pirotu, kao i u Nemačkoj i Rumuniji.

Reditelj u teatru i na TV Borislav Grigorović je preminuo u septembru 2010. godine u Beogradu.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.