Premijera predstave „Svet“ Branislava Nušića

Narodno pozorište „Sterija“ iz Vršca 25. februara 2003. godine u 20 časova prikazuje premijeru predstave „Svet“ Branislava Nušića u režiji Pavla Lazića.

Branislav Nušić o sebi i svom radu

Ja sam humorista, a nisam satiričar. Samo ja ne priznajem da nisam izvrgavao ruglu sve pojave našeg domaćega i javnog života koje to zaslužuju. Eno mojih Listića, Narodnoga poslanika, Sumnjivoga lica, Protekcije, Sveta, eno mojih bezbrojnih priča u kojima je ismejana ljudska sujeta, lažno dobročinstvo, polutanstvo, štreberstvo: u kojima je namolovana svim bojama naša birokratija i ismejana neobuzdanim smehom naša administracija. Pa ipak, taj moj smeh nije gorak, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svima njihovim slabostima i to me eto sprečava da budem nemilostiv.

Ja sam gledao kako se ruše džamije da bi se na njihovim mestima podigle moderne palate; ja sam sagledao očeve sa anterijama i sinove sa cilindrima; majke sa fesovima, ćerke sa krinolinama i unuke sa kokotskim suknjicama; ja sam zatekao majke koje su smatrale za sramotu da kinu u društvu i video ćerke koje se u švimhoznama kupaju zajedno sa muškima; ja sam gledao igranke gde je žensko kolo naših majaka igralo zasebno od muškog, u drugoj sobi, i video njihove kćeri gde senzualnim pokretima tela igraju apački vanstep dozvoljavajući da im igrač unosi među noge svoju nogu. I sve to nije se normalno razvijalo jedno iz drugoga, nijedno se doba nije prelivalo u drugo po onome velikome zakonu progresa kome se društvo kao i čovek mora potčiniti, već se kinematografski menjalo za noć, tako da je noć koja razdvaja dva dana izgledala koji put kao razmak od pedeset godina. Dan koji je isčezao iz kalendara izgledao je gdekad kao završena jedna epoha, kao knjiga koja je dočitana i koja se neće više otvarati. Kontinuitet je sasvim napušten, konac koji vezuje doba za doba iskidan, a logika stvari ostala je suva fraza zabeležena negde i nekad u nekim knjigama.

I u tome haosu, u tome vrtlogu, u toj bujici, u toj mešavini doba i epoha, mogu li se ja zaustaviti kod pojedinca, mogu li mirno analizirati ličnosti i ljude ili moram baciti samo jedan pogled na događaje? Kao što u haosu jedne velike bitke posmatrač ne ume da vidi pojedince već samo celinu, samo pokrete koje ta celina čini, tako sam i ja mogao zapažati samo velike i opšte pojave i njih unositi u svoje komedije.

Jedan me je mladi prijatelj (nazreo sam da i on piše komad, ali da to krije) pitao: u čemu leži tajna moga uspeha kod publike? Rekao sam mu, pošto sam malo razmislio: „Ja mislim u aktuelnosti mojih komada. Ja ne idem van života, ja se krećem tu među ljudima, među nama. Kada se digne zavesa kod mojih komada, pozornica i gledalište ne predstavljaju dva prostora, to je jedan jedini prostor: glumci žive u publici, publika se oseća kao da je na sceni. (…) Ako se pisac zadrži na aktuelnosti kao takvoj, ako samo fotografiše, hronizira savremenost, onda bi to moglo ostati pojava udaljena od umetnosti. (…) Kir Janja, njegovi Rodoljupci, Pokondirena tikva, sve su to bile aktuelnosti onda kada ih je Sterija pisao i prikazivao: danas je Kir Janja klasika trajne vrednosti. Ako se uzme kao tačno da je pozorišna umetnost jedna od najneposrednijih, onda u čemu bi bila ta neposrednost ako ne baš u toj prisnoj vezi gledališta i publike i ako ne u tome da gledalac vidi sebe na pozornici.“

Spor je tempo kojim mi koračamo u plemenitoj težnji da se uvrstimo u redove kulturom i napretkom daleko izmaklih naroda; spor je tempo da mi u bliskoj, pa možda i u daljoj budućnosti, ne možemo dogledati ostvarenje tih svojih težnji. Ne leži uzrok tome u nedostatku duha, u nedostatku duhovnih moći naših, već u težnjama, materijalnim i moralnim prilikama i uslovima pod kojima se naša mlada kultura razvija. Kulturni izrazi, kulturni pokreti i pregnuća u našem su društvu još uvek pojave drugoga i trećega reda: nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća, dakle, graditelji kulture, kod nas su maltene izlišni ljudi, toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najvažnijim kulturnim pitanjima. Sem toga, mlada kultura kao i mlada biljka za svoj razvitak i procvat traži atmosferu zračniju no što je ova koju joj naše podneblje nudi. Pod našim, tako često mutnim podnebljem, mlada se biljka ne može da razvije u stablo, niti da da punu cvast, kao što ni duhovno stvaralaštvo ne može doći do punog izražaja, te stoga mnoga reč ostaje nedorečena, mnoga misao možda neiskazana, mnogi tok presušuje na samome izvoru svome ili bar ne daje sve izobilje svoje duhovne moći.

Ma koliko snažan duhom, pojedinac nije kadar ni svojim naporima ni eventualnim svojim ličnim uspesima da izmeni ove prilike; tek udružene sve duhovne moći, jednom zajedničkom i istrajnom akcijom, moći će kulurnim pregnućima da prošire duhovne vrednosti u našoj sredini i moći će da im obezbede značaj koji one imaju u razvitku jednog kulturnog mladog društva.

Beograd, 5. decembra 1937.

Mirjana Miočinović: Nušićev Svet i poetika komada

„Svet nije šaljiva igra, iako ima vedrih, pa možda čak i vodviljskih elemenata. Ja sam ga nazvao prosto komadom, a da sam smeo, nazvao bih ga satirom.“ Ovo kaže Nušić, dok je za našu kritiku, od Gligorićevih do današnjih dana, Svet – komedija, njegov glavni junak – komičan, a sam pisac zaštitnik prevaziđenog patrijarhalnog poretka.

Pokušaćemo da dokažemo suprotno: da Svet nije komedija, već upravo ono što pisac kaže – komad, dakle nešto vrlo blizu „ozbiljnoj vrsti“ (genre serieux), kako je tu vrstu video Didro; da Nušić ne govori o patrijarhalnoj porodici kao konzervativac, već kao mudar pravnik koji vidi da je njeno rasulo posledica narušenog odnosa između privatnog i javnog (a ne između starog i novog); da glavni junak nije nikakav senex iratus nad kojim, kao u kakvoj staroj komediji, mladost (novo) pravom odnosi pobedu, već neko ko „nezasluženo pati“. I da bi se, oslobođen etikete (neuspele) komedije, Svet i danas mogao igrati kao „ozbiljan komad“, a na temu tiranije što se nad bespomoćnim pojedincem vrši tuđa (vladajuća) volja.

Krenućemo od navedenih Nušićevih reči. Odluku da Svet ne nazove satirom, najlakše je objasniti razlozima stila u najširem značenju reči. Svet nije pisan u maniru satire, za koju su svojstveni karikaturalno preterivanje i pojednostavljujuća stilizacija. Mislimo, naravno, na satiru kao samostalan (dramski) rod. Svet je „prosto komad“ koji treba meriti merilima što važe za „ozbiljnu vrstu“ koja, još od Didroovih vremena, ima neke tematske, stilske i dramaturške konstante. Ona se, po pravilu, vezuje za građanski i gradski milje, i sudi o društvu po položaju i sudbini koje u njemu ima porodica.

Kanonski primerak te ozbiljne vrste ponudio je Didro u delu paradigmatičnog naslova: Otac porodice (1758). Dugo je, po uzoru na ovo delo, građanska porodica predstavljena na sceni kao „ostvarena utopija“, koju Didroov junak ovako patetično slika: „Ako brak izlaže čoveka surovim mukama, on je u isti mah i izvor najslađih zadovoljstava. Gde ima više primera čiste i iskrene naklonosti, prisnog poverenja, trajne potpore, obostranih zadovoljstava, podeljenih patnji, uslišenih uzdaha, pomešanih suza, ako to nije u braku? Šta čestit čovek više voli od svoje žene? Ima li nešto na svetu što je ocu draže od njegovog deteta? O, svete spone među supružnicima, kad na vas mislim, duša mi usplamti i uzleti! O, imena draga sina i kćeri, nikad vas nisam izgovorio a da ne ustreptim, da ne budem ganut!“

Ovaj porodični sklad, treba li reći, datira iz vremena kada je građanin isključen iz sfere politike, dakle vlasti, i vezan za zanate i trgovinu, u najboljem slučaju za neku od slobodnih profesija, ili za kakvo beznačajno činovničko mesto. Gurnut u privatnost svog porodičnog kruga, on živi u iluziji da je to sam izabrao. On zna da vlast koja pripada svetu jedina štiti od sveta; otud i njena fetišizacija – ona se priželjkuje i od nje se strahuje. A uvek se javlja u svom fatalnom vidu upravo u sredinama gde postoji oštra razlika između „javnog“ i „privatnog“, gde prvo ne podleže kontroli, a drugo nije zaštićeno.

Ceo bi se Nušićev dramski opus mogao posmatrati iz ovog ugla, i Svet u tom smislu nije nikakav izuzetak. Naprotiv. Jer iako u svet o kojem se ovde govori nije uključena nijedna od instancija vlasti, iako je to samo skup bližnjih, on u odnosu na pojedinca stoji kao viša sila. Mada socijalna marginalizacija Nušićevog junaka – oca porodice – ovde ima jedan sasvim jednostavan i prirodan razlog (to je „činovnik u penziji“, prepušten zasluženom miru i opštem zaboravu), njegov oprez, povučenost, strah od rizika, pa i njegova besprekornost, posledica su dugotrajnog iskustva sa svetom; on želi da ostane neprimećen da bi bio siguran. (…) Sve što zatim sledi izmiče kontroli; nema više nijedne uporišne tačke, nema reda – sat je stao. Na scenu stupa svet, ruši tablo, donosi obrte. I uspostavlja princip negativne uzajamnosti. Svet kontroliše pojedinca i meri njegove postupke merom sopstvenog amorala. On traga za skrivenim motivom svakog postupka, on ne veruje u ljudsku iskrenost, on čoveka smatra sklonim prevari, sebičnim, nečasnim. Pojedinac je u položaju optuženog koga primoravaju da stalno dokazuje svoju nevinost. (I Svet je možda jedini Nušićev komad u kojem se uspostavljaju tesne afektivne veze između lika i publike, pa bilo to i po liniji grižnje savesti, jer je protagonist stvarna žrtva jedne nesrazmerno veće antagonističke sile, kojoj se pri tom ne može pripisati nijedno pozitivno svojstvo.)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.