Stvorenja svetlosti i tame

„Vrtovi svetlosti“ libanskog pisca koji piše na francuskom Amina Malufa – knjiga je o začetniku jednog verskog pokreta, ali ne i knjiga koja pokušava da vas ubedi u bilo šta ili da vas odvrati od sopstvene vere. „Vrtovi svetlosti“ je lep roman o jednom dobrom čoveku i njegovom životnom putu.
Čovek o kome govorimo je Mani, a pokret koji pominjemo je manihejstvo. O samom pokretu u romanu je rečeno izuzetno malo. Ovo je pre svega priča o jednom čoveku, o njegovom životnom putu, njegovim strahovima, nadanjima, radostima, o njegovoj iskrenoj, žarkoj želji da sa što većim brojem ljudi podeli svoje ideje o životu ispunjenom lepotom, radošću i stvaralaštvom, životu u kome bi svi ljudi mogli mirno da žive zajedno i da ne budu proganjani ni omalovažavani zbog svoje vere, pripadnosti nekom narodu, pola… Danas teško da bismo mogli pouzdano znati kakav je kao osoba bio neko ko je živeo pre 18 vekova, ali Mani kakav je prikazan u ovom romanu svakako je bio dobar čovek.
Odrastao u maloj verskoj zajednici veoma strogih uverenja, među pripadnicima Bele odeće (tako su ih nazivali), Mani se zbog mnogobrojnih restrikcija, kao i zbog večitog uveravanja da su svi van njihove male grupe nečisti, konstantno osećao sputano, pa je tu grupu napustio čim je postao dovoljno star za to. Ipak, to odrastanje je imalo i nekih dobrih strana, kao što je sticanje odanog prijatelja Tirca Malha, a preko njega i upoznavanje čoveka u čijoj će se kući prvi put oprobati u slikarstvu, jednoj od najvećih ljubavi svog života. Mani je još kao dete pokazao otpor prema tiraniji bilo koje vrste, što ni iz daleka ne znači da je bio buntovni momak sklon da radi šta god mu padne na pamet; njegova je ideja pre bila da ljudi mogu da rade šta im je drago i veruju u šta hoće dokle god time nikog ne povređuju niti bilo kome nešto nameću. Kao mlad je počeo da dobija i prve vizije i da komunicira sa entitetom koji je nazvao Blizancem, koji mu je davao savete o tome šta i kako da uradi, od koga je Mani čuo o Svetlosti i o Tami.
Glavnina onoga što je Mani kasnije propovedao jeste da u svakom ljudskom biću postoje Svetlost i Tama, da je Svetlost onaj dobar deo, u miru sa samim sobom i svetom oko sebe, dok je Tama haotična i u večitom sukobu i sa samom sobom i sa svime ostalim. Na svakom ljudskom biću jeste da hrani Svetlost u sebi – dobrotom, meditacijom, umerenošću, proučavanjem umetnosti. To su mogli da rade svi, i oni visokog roda i oni najsiromašniji, žene podjednako kao i muškarci; pripadnost određenom narodu ili određenoj veroispovesti nije bila ama baš nikakva prepreka. Oni najsavršeniji, koji bi se prihvatili najtežeg puta, lutali bi od mesta do mesta pričajući o Svetlosti i Tami i podučavajući, i oni nikakvu ličnu imovinu nisu smeli da imaju. Svi kojima je takav život bio prenaporan mogli su da ostanu tu gde su, nastave da se bave svojim poslom, i taj lakši put je takođe vodio do Svetlosti. Jedini poseban zahtev upućen njima je bio da ne dopuste da mudri umru od gladi (naravno, na puštanje da bilo ko umre od gladi a da to može da se spreči nije se gledalo kao na plemenit čin, niti na nešto što hrani Svetlost u čoveku).
Kroz „Vrtove svetlosti“ pratimo Manijeve pokušaje da svoje ideje o toleranciji širi među netolerantnim ljudima, da ideje o tome da je čovek niže kaste podjednako vredan kao i onaj više kaste širi u kastinskom društvu, da ideje o ravnopravnosti muškaraca i žena širi u društvu koje je smatralo da je žena ispod muškarca, da ideje o tome da sveštenstvo ne treba da ima nikakvu ličnu imovinu širi među svima, na krajnje neodobravanje vrlo bogatog sveštenstva. Pratimo njegova prijateljstva, odnos sa ocem koji ga je prvo odveo u restriktivnu zajednicu u kojoj je odrastao, a zatim postao njegov odani sledbenik, njegod odnos sa Denag, lepom i pametnom ženom za koju nikad nismo sigurni da li mu je kao sestra, prijateljica, ili ljubavnica, znamo samo da između njih postoji mnogo ljubavi i međusobnog uvažavanja. Pratimo Manijeve trijumfe, kao i prepreke na koje je nailazio, pratimo i njegova dostignuća kao slikara i lekara. Kada se njegov život završi, ostaje nam uverenje, kakav god da je pokret kasnije nastao iz njegovih propovedanja, da je sam Mani bio dobar čovek, čovek Svetlosti i lepote koje je toliko voleo, neko ko je proživeo život vredan življenja, koga bismo i lično voleli da poznajemo i da sa njim razgovaramo.
Solidne strukture i bez zanatskih grešaka, sa uverljivim likovima do kojih vam je zaista stalo, sa veoma interesantnim glavnim likom i mnogo ljubavi, topline i lepote – „Vrtovi svetlosti“ je roman koji preporučujemo svakom.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.