„Dobar dan je bio kada sam morala da spavam sa samo 30 njih“

Svakog dana, svakog trenutka – žene se na prevaru i često prisilno nađu u trgovini ljudima, gde su one najvažniji faktor industrije tzv. seks roblja. Statistike su nepouzdane budući da je većina takvih aktivnosti skrivena i maskira se navodno legalnim poslovima, poput rada u bordelima (gde su oni legalni) i tzv. salonima za masažu, piše Njujork Post.

Sandra (30), je bivša žrtva trgovina ljudima i seksualna robinja, kojoj je u izlasku iz tog pakla pomoglo američko udruženje Sanctuary for Families. Ona je oteta iz svog doma u centralnom Meksiku sa 19 godina, kad je prisiljena na ulazak u svet prostitucije. Od svog je vlasnika-svodnika uspela da pobegne 2011. i od tada joj je pružena psihološka pomoć i pravno savetovanje, kao i zdravstvene usluge. Želeći da zaštiti svoju porodicu, u ispovesti je odbila da spominje svoje prezime.

„Dobar dan je bio za mene kada sam morala da spavam sa samo 30 njih. Uvek sam nosila usku i kratku haljinu i štikle. Alfredo je bio moj svodnik pa bi on organizovao vozače koji bi me vozili u različite delove grada. U autu bih uvek zadremala. Svake nedelje sam imala drugog vozača.

Na loš dan, kad bi napustili Njujork i otišli na Long Island ili u Konektikat, za mene nije bilo odmora. U jednom danu, bilo bi 16 radnih sati, a to bi značilo 80 muškaraca na meni. Alfredo bi me tukao, oduzimao mi hranu, pa čak i vodu. Vozači s kojima je on radio reklamirali bi prostitutku na tzv. čika kartici koje bi delili potencijalnim klijentima dok bi posrtali izlazeći iz jeftinih noćnih klubova u Bruklinu i Kvinsu.

I ja sam bila prisiljena da delim karticu budućim mušterijama. Ponekad bi te kartice imale sliku gole žene, a ponekad bi se na njima reklamirao dečji rođendan, ali svi su znali šta one znače – broj na poleđini je služio za dogovaranje susreta sa ženama, njihovu dostavu. Dostavljali su nas poput pice. Neki od muškaraca su bili fizički radnici, ali neki su bili u odelima. Ako su govorili španski, plaćali bi 35 dolara za 15 minuta sa mnom. Ali ako su govorili engleski, cena bi rasla na 45 dolara. Za tu cenu mogli su da rade sa mnom šta su hteli. Ljudi misle da prostitutke nekako uživaju u tome što rade, ali mogu vam sa stopostotnom sigurnosti reći kako je to vrlo daleko od istine. Nikad nisam bila prostitutka. Nisam učinila ništa pogrešno, ali svaki dan kroz četiri godine koliko sam bila zatočena, sam silovana. Nisam bila deo Rendon-Rejes grupe, ali moji otmičari su koristili istu taktiku, sigurna sam.

Alfredo me je premlaćivao, pretio kako će mi pobiti porodicu ako ne budem činila šta mi on kaže. Rođena sam na farmi u malom gradiću od svega 3000 ljudi, okruženom sa dve planine. Tamo vlada glad i siromaštvo, a ja sama imam 16-oro braće i sestara. Često nismo imali dovoljno da jedemo. Završila sam samo šest razreda osnovne škole, a onda sam ostala kod kuće da pomažem svojoj majci.

Kad sam navršila 16 godina, počela sam da radim u fabrici cipela gde sam zarađivala oko 4 dolara za smenu od 11 sati. Alfreda sam upoznala slučajno, kad sam imala 19 godina. On je bio star kao ja, a pristupio mi je kad sam za majku obavljala zadatke po gradu. Rekao mi je kako njegov brat traži radnike u svojoj radnji sa mobilnim telefonima. Dala sam mu svoj broj telefona i nedelju dana kasnije me je zvao da počnem da radim. Nakon što sam nedelju dana radila, Alfredo mi je rekao da mu se jako sviđam. Rekao mi je da želi da me upozna sa svojim roditeljima i tražio da idem s njim do drugog grada gde se oni nalaze, 30 minuta autobusom udaljenog od nas. Našla sam se s njim na stanici, a dok sam ja bila u WC-u, on nam je kupio karte. Seli smo na autobus, nakon što je prošlo više od sat vremena i nismo stigli, postala sam nervozna. Napolju se smračilo i počela sam da paničaim. Morate razumeti kako ceo svoj život nisam bila nigde van svog rodnog grada. Celo sam ga vreme ispitivala „gde to idemo“, a on je ležerno odgovarao „kod mojih roditelja“, Bila sam tako glupa da nisam rekla mami za Alfreda, a kad me on prisilio da je nazovem i da joj kažem da ne brine za mene, odmah sam znala šta će mi reći. Rekla sam joj da sam s muškarcem kog sam upoznala u gradu, a ona me nazvala idiotom i spustila mi slušalicu.

Nakon više od četiri sata, stigli smo u Meksiko. Tamo smo seli na drugi autobus za Tenancingo. Tada još nisam znala, ali to je svetska prestolnica trgovine ljudima. To je mesto gde Rendon-Rejes ima svoju bazu, grad gde su sve kuće nove i svi voze nova auta. Za vreme Uskrsa imaju paradu u kojoj svodnici paradiraju po ulici, pokazujući svoje prostitutke. Stigli smo u zoru i sećam se da je Alfredo nazvao nekoga i rekao „tu sam s devojkom“. Bila sam umorna i gladna, imala sam samo vodu i ostatke keksa koje sam uzela za bus. Alfredova sestra je otvorila vrata jedne od tih novih kuća i pokazala mi da se popnem gore do sobe. Dala mi je i neke suknje koje su prevelike, kao i tanki paketić tableta. Pitala sam je što je to, a ona je odgovorila „kontracepcija“. Nije mi ništa bilo jasno. Nedugo nakon toga. Alfredo je ušao u sobu, pocepao mi pantalone i silovao me. To mi je bilo prvi put i nisam prestala da plačem. Zaključali su me u tu kuću i tako me držali danima, bez hrane i vode. Kad je Alfredo ponovo došao, rekao je da se vraćamo u Meksiko.

Prvog dana u apartmanu njegove sestre, ona mi je dala odvratno vulgarnu odjeću, prozirne haljine i pantalone, visoke pete… Nisam imala pojma šta znači biti prostitutka. Rekli su mi da ću morati da plaćam za svoju hranu i stanarinu, i da ću biti kurva. Rekla sam im da nema šanse da prodajem svoje telo, a oni su mi zapretili kako će me Alfredo prebiti. Jedan dan on me je odveo u ulicu La Merced i stavio da stojim pokraj drugih devojaka. Rekli su da naplaćujem 150 pesosa (oko 8 dolara) za 15 minuta, a meni su rekli da dižem suknju samo za tu cenu.

Od celog tog novca, hotelski menadžeri bi uzimali 45 pesosa. Ja sam morala da donesem 1500 pesosa čiste zarade svaki dan. Muškarci koji su dolazili i posmatrali me znali su da sam nova na ulici, pa su počeli da pevuše sveže meso. Počela sam sa samo pet muškaraca i drugima koji bi mi pristupili sam govorila da sam zauzeta, nedostupna. Kako je dan prolazio, shvatila sam da ih je bilo već 30.

Nakon tri godine u Mekesiku, Alfredo mi je rekao da idemo u Njujork. Obećao mi je da me više neće slati na ulicu, već da će mi pronaći posao čišćenja kuća. Rekao mi je da će mi njegova sestra, koja živi u Koroni, pomoći oko toga. Nisam bila glupa, nisam mu verovala, ali čula sam da bi u Americi mogla da dođe, do pomoći. Osim toga, imala sam sestru koja je živela blizu Vašingtona, pa sam se nadala kako ću nekako doći i do nje. Granicu smo uspeli da pređemo iz drugog pokušaja

– Alfredo je za to platio 3500 dolara i završili smo u Teksasu. Na kraju smo dospjeli u Kvins u februaru 2010. Prisilili su me da živim u stanu njegove sestre, koja je i sama bila prostitutka i madam i organizovala je „dostave“.

Celo vreme živela sam u strahu od toga, da ako ne budem slušala, Alfredo će poslati nekog u selo da ubije moju majku. Bila sam poslušna, a u Njujorku mi je Alfredo počeo i da veruje. Dao mi je mobilni telefon, većinom kako bi mogla da dogovaram sastanke s klijentima. Ipak, još uvek me tukao. Jednom kad sam na telefon razgovarala sa svojom majkom i htela joj reći šta se zapravo događa, uleteo je u sobu, izbio mi telefon iz ruke i udario me tako jako u stomak da sam počela da krvarim. Moja unutrašnjost je gorela, ali morala sam da radim, prenosi Express.

Novac koji sam zaradila Alfredo je potrošio na izgradnju vile za svoju porodicu u Meksiku, skupe automobile i odeću. Jedino što sam ja dobila bio je mali zlatni privesak Device Marije koji sam nosila oko vrata. Jedan dan, kad se pružila dobra prilika, nazvala sam sestru i uspela da joj ispričam sve. Obećala je da će mi pomoći. Bila sam na putu za Boston i na putu za „druženje“ sa 80 muškaraca. Tog je dana jedna od mušterija pokušala da opljačka bordel i usmerio je pištolj prema meni. Pustio me kad sam mu rekla da sam već zvala policiju. Bio je to blef, ali je nekim čudom uspeo. Znala sam da podhitno trebam napolje iz tog pakla. Mesec dana nakon povratka u Njujork, počela sam da pakujem svoju odeću. Alfredo je ušao u sobu i počeli smo da se svađamo. Izbacivao mi je odeću iz kofera i unosio mi se u lice, ali rekla sam mu da, ako me udari, vikaću toliko jako da će komšije pozvati policiju, kojima ću reći sve šta se događa. Bilo je toliko besan da mi je strgnuo lančić s vrata i bacio me na pod. Samo sam ustala i otišla iz stana, bez odeće. Nazvala sam svoju sestru i otišla u konzulat Meksika. Poslali su me u sklonište Sanctuary for Families Pomogli su mi da dobijem vizu i ostanem u Njujorku. Takođe su sredili i vizu za moju majku, kojoj su Alfredo i drugi svodnici pretili. Nakon mog bijega, Alfredo je nazvao moju majku i rekao joj sve – samo u svojoj verziji, kako je posao bila moja ideja i kako sam pobegla s drugim muškarcem.

Moja mama sad živi sa mnom u Njujorku i uprkos svemu što smo prošle, dobro se slažemo. Ne znam šta se točno dogodilo s Alfredom, mislim da se odselio natrag u Meksiko. Pomažem američkim vlastima da ga pronađu i privedu s informacijama koje imam. Želim pravdu zbog onog što mi je učinio, ali što će sigurno i u budućnosti činiti drugim sirotim devojkama. Ja se više nikoga ne bojim. Danas imam sina, koji nije rezultat mog prošlog života. Učim engleski, radim u restoranu i sanjam kako ću postati kuvarica nakon što završim kulinarsku školu. Kad sam kod kuće sa sinom, pečem kolače kako bih dodatno zaradila. Na svoj najdraži kolač šlagom ispisujem SLOBODA. Nakon svega, još uvek imam nade.“

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.