Ako Srbija ne pruži otpor, moraće da prihvati patrijarha Mila

Papa je i verski poglavar i šef države, suveren Vatikana. Primer iz komparativne politikologije postoji. Iskočiće već neko iz reda nepristrasnih analitičara da objasni i sve prednosti takvog rešenja. Recimo, politički sistem Vatikana je najstabilniji na svetu, nema izbora na svake četiri godine, nema skupštinskih rasprava, a dži-di-pi ogroman. I u Vatikanu je država vlasnik crkvene imovine, može se sve iz tog ugla gledati.

Zasad je poznato samo da će nova crkvena organizacija u Crnoj Gori biti savremena, neće se osvrtati na vremena prošla. Zato je Đukanović poručio: „Nećemo dozvoliti da savremena Crna Gora živi pod diktatom jedne verske organizacije koja predstavlja relikt prošlosti“.

Za novu budućnost, potrebna je i nova crkva. Normalno! I biće ta crkva crnogorska. Zapravo — milogorska! Onako kako Milo zamišlja crnogorstvo. Režim Mila Đukanovića negira istorijski kontinuitet sa Crnom Gorom Petra Drugog, kralja Nikole, Petra Cetinjskog, Vasilija Ostroškog i Marka Miljanova, koje redom izbacuju iz udžbenika. Njihovo učenje utiče na opstrukciju „evropskih htenja i ambicija savremene Crne Gore“.

Ostaje nejasno kako će se relikti prošlosti obrisati sa ikonostasa, svodova, iz priprata crkava i manastira koje Đukanović namerava prisvojiti.

Najprirodnije je da se Milo mnogo ne muči oko krečenja, veliki je to posao, potrajaće i koštaće. Ono što je sporno — može se prodati.

Lokacijski, manastir Vasilija Ostroškog pogodan je za kockarnicu, gosti se mogu sakriti daleko od očiju znatiželjnika, nema novinara da zabadaju nos ko je tu došao. Iz porte manastira u Reževićima pruža se neverovatan pogled, to je mesto više za hotel. A na Cetinju idealno za šoping mol.

Je lʼ hoćete investitore? Je lʼ hoćete radna mesta? Je lʼ hoćete dži-di-pi? Evo prilike, sve se poklopilo. Nema investitora i radnih mesta bez evropskih htenja i ambicija. Takva htenja i te ambicije nemoguće je ostvariti ukoliko se ne odbace relikti prošlosti. Zarad odbacivanja bremena prošlosti i stremljenja ka budućnosti, mora se ustanoviti nova crkva. Čovek ne živi samo na hlebu, ima i svoju duhovnost.

Ko će na čelo te savremene crnogorske crkve, ako ne Milo!? Em je zaslužio, em Crna Gora nikoga kvalifikovanijeg od njega nema! Pošto će odmah potom nahrupiti investitori, biće problem sve ih prihvatiti i adekvatno tretirati. Gde pronaći lokacije za te silne kockarnice, hotele i šoping molove? Da bi se ubrzala procedura, ponuditi im ono što se otme od Srpske pravoslavne crkve. Tja, to savremenoj crnogorskoj crkvi ionako neće poslužiti, a grehota da zarasta u korovu.

U novoj, savremenoj, crnogorskoj crkvi, bogosluženja se mogu vršiti i u kancelarijama lokalnih odbora vladajuće partije. Na zidu su fotografije novog patrijarha, vernici uobičajili da dolaze jedanput nedeljno, nema potrebe za većim luksuzom. To je crkva, skromnost iznad svega. A usput dži-di-pi raste i svi srećni i zadovoljni.

Osim onih koji stalno zanovetaju: a šta ćemo sa vernicima koji brane svetinje? Tu je rešenje jednostavno, ponudio ga je pre nekog vremena izvesni Mile Budak: trećinu pobiti, trećinu proterati, a trećinu u novu veru prevesti. Sve zbog savremenosti, htenja i ambicija. Uostalom, to su Srbi, protiv njih je sve dozvoljeno.

Predlog Zakona o slobodi veroispovesti vrhunac je političkog eksperimenta koji se sprovodi u Crnoj Gori. Nije dovoljan referendum i osamostaljivanje, nije dovoljno izmišljanje novog jezika, nije dovoljno kasapljenje istorije, nije dovoljno priznavanje lažne države albanskih separatista, nije dovoljan ulazak u NATO. Mora se napred, u totalno negiranje narodne tradicije, u sasecanje svih korena narodotvornosti. Bez obzira na posledice.

A posledica će biti, pošto Milo Đukanović nije uspeo da završi nijedan proces koji je započeo. Crna Gora jeste postala međunarodno priznata, ali je i dalje sistem bez institucija, sa skandaloznim procesom donošenja odluka, moderna autokratija. Crnogorski jezik je na Cetinju standardizovan sa 32 slova, a u Nikšiću sa — 30. Istorija se falsifikuje, ali to narod ne prihvata — kako zamisliti Crnogorce bez Njegoša! Sa „Republikom Kosovo“ uspostavio je bilateralne odnose, dok je 13 drugih zemalja povuklo sličnu odluku, a da istovremeno problem latentnog separatizma među crnogorskim Albancima nije rešio. Da li je neko iz njegovog okruženja skoro putovao u Tuzi?
Ulazak u NATO je proslavljen, bez izlaska na referendum, a ubrzo posle toga Donald Tramp je postavio pitanje opravdanosti ovakvog teritorijalnog širenja Severnoatlantske alijanse! Čega god se dohvatio, Milo je problematizovao do krajnjih granica. Zašto onda ide dalje? Čemu „moranje napred“?

Odgovor je jednostavan: Đukanović plaća cenu održavanja vlasti. Plaća je na rate, pri čemu je svaka naredna viša od prethodne. Ništa od navedenog nije iz njegove glave. On je samo sredstvo, koristi se po potrebi za uspostavljanje novog geopolitičkog poretka na Balkanu.

Kuhinje „duboke države“ rade svoj posao, za njih boljeg od ucenjenog Mila — nema. U tom kontekstu treba sagledavati i optužbe Duška Kneževića. Nije najpoznatiji crnogorski emigrant prebegao u London da bi otuda rušio Mila, već zarad vršenja pritiska da se sa pljačkom crkvene imovine i proterivanjem Crkve konačno počne. I to baš u trenutku kada postaje izvesno da su pregovori između Beograda i Prištine u ćorsokaku.

Đukanović se uvek nalazio pri ruci „dubokoj državi“ kada je bilo neophodno kasapiti Srbiju. Referendum 2006. godine predstavljao je uvertiru za odluku kosovsko-metohijskih Albanaca iz februara 2008. Vladika Joanikije je sasvim u pravu: namera crnogorskih vlasti je da se napravi presedan, koji bi potom sledile i vlasti u Prištini. I ovo sada je uvertira.

Za Srbiju je ovo poučan primer. Prethodnih godina slušali smo mnogo o miru i stabilnosti. Stabilnosti i miru. Ekonomskom napretku. Napretku u ekonomiji. Sve nas to čeka, samo da konačno „rešimo Kosovo“. Kada jedared sveobuhvatno normalizujemo odnose, otići ćemo da kao ljudi popijemo kafu sa komšijama, divanimo o zajedničkim mukama i problemima.
I to što će, zahvaljujući sveobuhvatnoj normalizaciji naših odnosa, „Republika Kosovo“ postati članica UN, nije nikakva pretnja Srbiji. Opšte poznata stvar je da članstvo u međunarodnim organizacijama donosi i neke obaveze, biće prinuđeni Albanci da se pridržavaju međunarodnih normi, konvencija, rezolucija, samim tim će i Srbi na Kosovu biti sigurniji, a položaj Srbije bolji…

Uglavnom, novi „kosovski ciklus“ kuvanja žabe svodi se na navedene argumente. Bez „Republike Kosovo“ u UN nema mira, stabilnosti, ekonomskog napretka. Nema nam budućnosti.

Ne tako davno, iz istih „propagandnih laboratorija“, od istih protagonista, slušali smo iste ove fraze tokom duge referendumske kampanje o statusu Crne Gore. Neka se Crna Gora osamostali, na dobrobit i Beograda i Podgorice. Bolje ćemo živeti tako, nego u zajedničnoj državi. Zajednička država je nefunkcionalna, nemoguće ju je urediti, veličina saveznih republika neproporcionalna, to je uzrok stalnih tenzija.

Najveselija teza glasila je da ćemo tako imati „dva glasa“ u EU! Kao na izboru za pesmu Evrovizije: mi njima 12 bodova, oni nama isto — dobijamo i jedni i drugi. Šta znaju u Briselu, oni su glupi, mi smo pametni. Delimo se da bismo ih pobedili. Neka Crna Gora ide, obezbedićemo mir i stabilnost, stabilnost i mir, ekonomski napredak, napredak u ekonomiji.

Evo gde smo svega deceniju kasnije došli. Raspračavanje srpskih zemalja, drobljenje etnoprostora i kontinualni pritisak na srpski korpus nisu aktivnosti koje se preduzimaju radi mira i stabilnosti, našeg napretka ili osiguravanja „svetle budućnosti“. Sve se to radi zbog geopolitičkih razloga. Valja privesti kraju započeto sredinom devedesetih, opravdati NATO agresiju. Dokazati da su drugi bili u pravu, prihvatiti njihovu sliku istorijskih procesa.

Zarad tog cilja mora se slomiti jedan narod, „kolektivno ubiti“ u pojam, ne sme mu se dozvoliti da ikada više podigne glavu. To je svrha onoga što se danas u Podgorici radi. To je svrha priče o „kosovskom rešenju“. I to je razlog za pružanje otpora.
Sloboda nije u ropstvu, budućnosti nema u prihvatanju nametnutog. U suprotnom, moraćemo Mila da prihvatimo i kao patrijarha. A posle njega i Ramuša, ili Hašima. Malo je što smo ih gledali kao premijere, ili kao predsednike.

(Sputnjik)

3 komentara
  1. dzordz

    ne. milo nije imao vecinu otkad je okrenuo curak ka eu i albancima

  2. Anonimni

    spc mafija

  3. Anonimni

    Sviđalo se ili ne nama, Milo je organizovao državu i dobio naklonost većine naroda i shodno tome on će organizovati i crkvu po svom nahođenju. Mi možemo da pišemo peticije i pravimo proteste dok istovremeno naš narod ide masovno u tu istu CG.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike