U trendu

Crna Gora — oruđe za „opkoljavanje“ Srbije (video)

Dešavanja u Crnoj Gori su deo šireg plana sužavanja srpskog političkog i kulturnog bića na Balkanu i oruđe za „opkoljavanje“ Srbije, kako bi je sveli, figurativno rečeno, na Beogradski pašaluk, ocenjuje istoričar i dopisni član SANU Slavenko Terzić.

Problem srpskog naroda u Crnoj Gori, po mišljenju Terzića, nije samo pitanje poštovanja elementarnih ljudskih, nacionalnih i verskih prava, nego ga treba posmatrati sa stanovišta strategije koju je započela još Austrougarska, pa posle preuzela Kominterna i Komunistička partija Srbije, a sada je nastavljaju određeni centri na Zapadu.

„Deo te strategije je bilo i proterivanje Srba iz Hrvatske i iz jednog dela BiH, oduzimanje Kosova i Metohije, odvajanje Crne Gore nelegalnim referendumom, i na kraju asimilacija preostalog srpskog stanovništva političkim inženjeringom“, objašnjava istoričar u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, posvećenoj srpskom pitanju.

Uloga Crne Gore u projektu „opkoljavanja“
Terzić naglašava da crnogorske vlasti u te svrhe žele da iskoriste politički ambijent na Zapadu, odakle se plasira teza da je Srpska pravoslavna crkva destabilizujuća i da je „produžena ruka“ ruskog uticaja na Balkanu, kako je nedavno ustvrdio i Evropski savet za spoljne poslove.

„Problem srpskog naroda se tako prikazuje kao deo šire geopolitičke borbe oko Balkana u kom Crna Gora treba da ima određenu ulogu u projektu opkoljavanja Srbije“, kaže on i dodaje da je Crna Gora instrument onih sila koje vode svoju političku igru u regionu.
Istoričar naglašava da se ovde ne radi o opredeljivanju za ili protiv Rusije, već o tome što Zapad Srbe, od Karađorđa i Ilije Garašanina, pa nadalje, vidi kao ruske eksponente.
„Ta dimna zavesa postoji od vremena Berlinskog kongresa. Tako je Austorugarska neprekidno nadirala prema Balkanu, a stalno pričala o ’velikoj Srbiji‘. U ovom slučaju se priča o ruskoj opasnosti. Gde je ta ruska opasnost, gde su ruski mediji, gde su ruski fondovi na Balkanu? Nema ih. Reč je o mitu koji se neprekidno pojavljuje“, kategoričan je Terzić.

Insistirati na poštovanju prava Srba u Crnoj Gori
Istoričar Čedomir Antić, profesor Filozofskog fakulteta, ponašanje zvanične Podgorice tumači kao nastojanje da se zaokruži stvaranje crnogorske nacije kroz potpuno obespravljivanje srpskog naroda, ali vidi i nešto dobro u reagovanju građana na to kroz sve masovnije mirne litije u znak protesta na donošenje spornog Zakona o slobodi veroispovesti.

„Ono što je dobro u Đukanovićevom nedelu je to što je razotkriven politički identitet većine pravoslavnih u Crnoj Gori — da se tamo preko 50 odsto osećaju kao Srbi. Ali kad ovo prođe, kako god da se završi, shvatićemo da je u Crnoj Gori od trećine stanovništva koji se osećaju kao Srbi svega jedna trećina, dakle 10 odsto stanovništva, spremno da kaže ono što i sva naša braća širom Balkana — da žele da budu u sastavu srpske države, kako god se ona zvala“, navodi Antić.
Konstatuje doduše da su Srbi propustili jedan vek i da je veliko pitanje — šta sada može da se uradi, ali ističe da svakako treba insistirati na poštovanju ljudskih i građanskih prava Srba u Crnoj Gori i regionu, uz izbegavanje sukoba.

„Američka okupacija“ 1918. godine
Kao istoričar koji je decenijama ranije pisao o korenima crnogorskog separatizma, Slavenko Terzić objašnjava da je verzija istorije kakvu danas promovišu vlasti u Podgorici „grubi falsifikat“, a kao primer navodi tvrdnje o navodnoj srpskoj okupaciji Crne Gore 1918. godine.

„Crnu Goru 1918. godine zaposedaju savezničke trupe koje se bore protiv austrougarske okupacije, a u tim trupama su francuske, britanske, američke, italijanske i srpske jedinice. Pa zašto onda ne govore o američkoj ili britanskoj i francuskoj okupaciji? Crna Gora je bila samo deo ratišta koji savezničke trupe zauzimaju radi proterivanja Centralnih sila s tog prostora“, objašnjava Terzić.
Priče o nesrpskom identitetu Crnogoraca on pobija, citirajući šta su oni sami o sebi govorili 1911. godine u „Zemljopisu Kraljevine Crne Gore“ za učenike 3. razreda osnovne škole, čiji su autori Đuro Popović i Jovan Roganović. Knjigu je, dodaje, pregledala i odobrila kraljevska školska komisija, a odštampan je u državnoj štampariji na Cetinju.

„U Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih oko 300.000 stanovnika. Većinom su pravoslavne vjere, a ima nešto malo rimokatoličke i muhamedanske vere, ali treba znati da smo svi srpskoga porijekla i srpske narodnosti“, piše između ostalog u tom udžbeniku.

Od Kumanovske bitke do Kumanovskog sporazuma
Kad je reč o Kosovu i Metohiji, još jednom nerešenom problemu Srbije i Srba, Terzić podseća da je u okviru projekta SANU „Srpsko pitanje: od 19. do 21. veka“ najavljeno da će u aprilu biti organizovan skup posvećen međunarodno-pravnim aspektima KiM, a još jedan sličan u septembru.

Suština kosovskog pitanja je, kako slikovito kaže, što od Kumanovske bitke do Kumanovskog sporazuma (kojim je okončana agresija NATO na SR Jugoslaviju) postoji dug luk otimanja tekovina Kumanovske bitke.

„Kosmet je sastavni deo Srbije, iako mi u ovom momentu nemamo suverenitet nad tim delom teritorije, ta teritorija je privremeno zaposednuta, ali ovde nije reč samo o teritoriji, nego o tome da nema nijedne oblasti srpske kulture u kojoj kosovska tema nije prisutna. Kosovska vertikala je suština srpskog identiteta i odreći se te teritorije bio bi neoprostiv istorijski greh. Sa druge strane, ključno pitanje sa stanovišta međunarodnog prava jeste što je srpski narod poslednjih 150 godina brutalno očišćen sa tog prostora. Priznavanjem secesije te teritorije značilo bi nagradu za najgrublje etničko nasilje“, upozorava Terzić.

Čedomir Antić smatra da Srbija mora jasno da kaže šta želi po pitanju Kosmeta i šta može da preduzme.

„Ako ćemo da insistiramo na suverenitetu, onda moramo da prihvatimo sve posledice toga. Moramo da razmišljamo u narednih 50 godina kako to da vratimo, da li kroz model Hongkonga ili na neki drugi način, ali to su svakako dugoročna rešenja. U ovom trenutku, međutim, moramo biti jedinstveni oko tog pitanja“, poručuje Antić.

(Sputnjik)