Bilo čija sajber-aktivnost može biti povod da NATO napadne Rusiju

Proširivanje Člana 5 Vašingtonskog sporazuma na sajber-prostor dalo bi NATO-u lažni povod za eventualni napad na Rusiju, pod izgovorom zaštite drugih zemalja-članica.

Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov upozorio je na ideje da se u okviru NATO-a, pod Član 5 Vašingtonskog sporazuma koji se odnosi na aktiviranje kolektivne odbrane članica Alijanse, podvedu problemi u sajber-prostoru.

Ministar je istakao da uporni pozivi Moskve za započinjanje profesionalnog razgovora o merama izgradnje poverenja i borbi protiv pretnji u ovoj oblasti, ne nalaze pozitivan odjek ni u Vašingtonu ni u Briselu.

Ruski vojni analitičar Andrej Koškin upozorava da bi proširenje Člana 5 bilo veoma opasno.

„Rusija je među prvima pokrenula pitanje sajber-bezbednosti, zato što međunarodna zajednica još uvek nema jedinstvenu koncepciju šta je to sajber-napad i kako se treba boriti protiv ove pretnje. Međutim, Rusija je zabrinuta zbog ideja o proširenju Člana 5 Vašingtonskog sporazuma, jer se stalno suočava sa optužbama da je, uslovno rečeno, desetak ruskih hakera uticalo na političku situaciju u SAD. Ove apsurdne tvrdnje se konstantno koriste protiv Rusije. Proširivanje Člana 5 Vašingtonskog sporazuma na sajber-prostor dalo bi NATO-u lažni povod za eventualni napad na Rusiju, pod izgovorom zaštite drugih zemalja-članica. Pritom, Alijansa stalno ignoriše činjenicu da oni koji se bave sajber-napadima, kao i teroristi, nemaju nacionalnost, nego se radi o međunarodnim strukturama koje, između ostalog, organizuju provokacije protiv Rusije“, upozorava Koškin.

Ivan Pantović, programer i direktor kompanije „Futuring“, za Sputnjik kaže da su najproblematičniji sajber-napadi oni koji deluju na integritet podataka jednog sistema, a funkcionišu iskorišćavanjem propusta u „arhitekturi“ samog sistema.

„Ako bi neko slučajno ostavio propust u svom sistemu, a neko drugi iskoristio taj propust da dođe do određenih podataka, to bi bio sajber-napad. Do insceniranog sajber-napada dolazi ako neko namerno napravi propust u svom sistemu, a nekog drugog optuži da je iskoristio tu ’rupu‘ u arhitekturi sistema. Naravno, kod insceniranih sajber-napada ostavljaju se propusti koji navodno mogu da ugroze neke podatke koji suštinski nisu toliko značajni, pa se na njihovo ugrožavanje zapravo unapred računa, a onda se lažira da napadi dolaze sa neke druge pozicije“, objašnjava Pantović.

Što se tiče samih lokacija i toga ko je počinilac sajber-napada, dodaje Nikolić, na internetu je to jako teško dokazati, jer je uvek moguće preusmeriti napade preko drugih računara koji se nalaze na drugim lokacijama.

„Zakupljivanjem računara u nekoj drugoj zemlji izvršilac sajber-napada iz svoje zemlje može da kreira napade. Primera radi, ako ja ’unajmim‘ računar u drugoj državi, ja iz svoje zemlje mogu da kontrolišem taj računar, koji je zapravo ’koren‘ sajber-napada, a praktično nije moguće utvrditi ko ga je kontrolisao“, ukazuje Pantović.

Prema rečima Andreja Koškina, Ruska Federacija će svakako imati spreman odgovor na nove ideje NATO-a.

„Rusija stalno radi na unapređenju sopstvene bezbednosti i insistira na tome da je neophodno tražiti dodirne tačke. Pritom, Rusija na tom pitanju sarađuje sa Kinom i zemljama-članicama ODKB-a, ali smo spremni na saradnju sa svim zapadnim zemljama kako bismo zajedno izgradili sistem kolektivne sajber-bezbednosti“, ocenjuje Koškin.

Prof. dr Nenad Putnik sa Fakulteta za bezbednost za Sputnjik kaže da Rusija i Amerika iz drugačije perspektive gledaju na problem bezbednosti sajber-prostora.

„Tačka razdora je zapravo pitanje odgovornosti za napad, a suštinski problem je u tome što se međunarodno ratno pravo ne može primeniti na slučajeve agresije u sajber-prostoru. Amerika bi želela da svaki napad i incident u sajber-prostoru tretira kao vid sajber-kriminala, dok Rusija zagovara drugačiji pristup i traži proširenje međunarodnog ratnog prava na sajber-prostor. Oni, dakle, traže da se sajber-agresija podvede pod međunarodno ratno pravo, da se definiše kada je neka država odgovorna za napad, a ako jeste odgovorna i ako nije sprečila napad koji potiče sa njene teritorije, da treba da snosi konsekvence“, objašnjava prof. Putnik.

On podseća da je Amerika još pre nekoliko godina sebi dala za pravo da u slučaju sajber-napada na njenu kritičnu infrastrukturu odgovori svim raspoloživim sredstvima, uključujući i nuklearno.

Na pitanje da li bi proširenje Člana 5 Vašingtonskog sporazuma na probleme u sajber-prostoru podrazumevalo da bi se na gotovo svaki takav napad u mogla aktivirati kolektivna odbrana članica Severnoatlantske alijanse, profesor Putnik kaže da su sajber-pretnje uvrštene u strategiju odbrane NATO-a i da ih Alijansa percipira kao vrlo ozbiljne.

„Terorizam i sajber-pretnje su, po njihovom mišljenju, pretnje koje će biti najizraženije u budućnosti. Oni, naravno, žele sebi da daju za pravo da se brane, ali sada je to pitanje za pravnike i stručnjake između narodnog ratnog prava, jer odgovor na napad mora da bude srazmeran. Dakle, postoje neki principi i ne bi trebalo da neko može da odgovori na napad iz sajber-prostora nečim što nije adekvatna odbrana i što bi premašilo intenzitet napada“, zaključuje profesor Putnik.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike