„Novi krug pakla“: Šta je pozadina opasnog razdora u pravoslavnoj crkvi

Komunisti su pokušali da religiju zamene ideologijom: umesto vere u Boga, ponuđena je vera u klasnu ravnopravnost. Identično čine i neoliberali. Samo se danas, umesto vere u klasnu ravnopravnost, nudi vera u bezgraničnu slobodu. Bez ikakvih ograničenja i pravila. U tom kontekstu, pravoslavlje je problem.
„Pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju“. Karl Bilt (28. 4. 2014.)

Odluka vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I je skandalozna. Još je gore što ona može poslužiti kao okidač za široku, sinhronizovanu akciju diljem pravoslavnog sveta, sa nesagledivim posledicama.

Inicijativu Zorana Zaeva o priznavanju nekanonske Makedonske pravoslavne crkve, u koju se u jednom trenutku upetljao i zakleti ateista Aleksis Cipras, treba gledati, takođe, u tom svetlu. Kao i novu akciju Mila Đukanovića, koji je podvukao da „SPC ostaje glavni frontmen velikosrpskog nacionalizma prema regionu i Crnoj Gori i da ostaje udarna pesnica onoga što žele ideolozi Velike Srbije i imperijalne Rusije na Balkanu“.

Karl Bilt je na samom početku ukrajinske krize zaključio kako su zapadni lideri dugo mislili kako je problem u komunizmu, a nisu shvatili da je stvarni uzrok — pravoslavlje:

„Rusija je devedesetih godina bila bolja država nego danas, jer je stremila demokratiji i zapadnim vrednostima. U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin ne demonstrira privrženost međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim“.

Henri Kisindžer navodi kako je Staljin tokom konferencije na Jalti, na konstataciju Čerčila kako i Vatikan ima neke zahteve oko uspostavljanja novog poretka u Evropi, podrugljivo upitao: „Koliko papa ima divizija?“

Odgovor je stigao četiri decenije kasnije, sa početkom protesta u Poljskoj, koje je ne samo snažno podržao, već donekle i inspirisao papa Jovan Pavle II. Ostalo je istorija. Jednom probuđena svest naroda Poljske, pa zatim i Mađarske i Čehoslovačke, koštala je komunističku Moskvu najpre raspada Istočnog bloka, a ubrzo potom i Sovjetskog Saveza.

Srušiti centralni stub!

Nema svesti bez vere. Komunisti su pokušali da religiju zamene ideologijom: umesto vere u Boga, ponuđena je vera u klasnu ravnopravnost. Identično čine i neoliberali. Samo se danas, umesto vere u klasnu ravnopravnost, nudi vera u bezgraničnu slobodu. Bez ikakvih ograničenja i pravila. U tom kontekstu, pravoslavlje je problem. Jednako kao što je nekada bilo za komuniste, tako je danas za neoliberale.

Obračun sa pravoslavljem se, dakle, već neko vreme sprema. Ili, tačnije rečeno — sa pravoslavnom civilizacijom. Neophodno je srušiti centralni identitetski stub istočnohrišćanskih naroda, saseći njihovu kulturu i religijsku vertikalu iz koje se crpe vrednosni obrasci i moralne norme.

Razloga za to je više, ima tu i prilično ideologije, ali izgleda kako je geopolitički najvažniji. Geografsko krunjenje teritorije koju dominantno nastanjuju pravoslavni treba intenzivirati i u tom cilju podsticati etnofiliju, indukovati sukobljavanja između bratskih naroda i projektovati neke nove ratove.

U prvom redu je, svakako — Ukrajina. Sve što nisu uspeli oružjem i političkim sredstvima, sada bi neoliberalni (zapadni) sponzori da učine preko podele crkve.

Vaseljenski patrijarh se u to upleo i postao saučesnik u ovom monstruoznom planu. Nije nam objasnio zašto, niti kojim se motivima vodio. Samo se kratko oglasio na Fejsbuku, navodeći da je odredio arhiepiskopa Danila pamfilskog iz SAD i episkopa Ilariona edmontonskog iz Kanade za egzarhe carigradske patrijaršije u Kijevu „u okviru priprema za davanje autokefalnosti pravoslavnoj crkvi u Ukrajini“.

Zajedničko za oba sveštenika jeste što su Ukrajinci, prvi iz Ivano-Frankovska, a drugi iz Lavova, i što su već zabeležene njihove aktivnosti po pitanju „osamostaljivanja“ crkve u rodnoj zemlji. Naravno, na naredni korak Vartolomeja I i eventualnu odluku o priznavanju autokefalnosti Kijevske patrijaršije (u Ukrajini najveći broj vernika okuplja Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije, koja deluje kao samoupravna crkva sa pravima široke autonomije a na osnovu „Tomosa patrijarha moskovskog i sve Rusije“ iz 1990. godine, dok samoproklamovana Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije nije kanonska i funkcioniše od 1992. godine) Moskovska patrijaršija neće oćutati, jer se radi o grubom kršenju vekovnih pravila.

Jerarsi Sinoda Beloruske crkve izrazili su protest protiv ovog koraka Vaseljenske patrijaršije, jer on „predstavlja agresivno mešanje jedne pomesne crkve u unutrašnje stvari druge pomesne crkve, usmerene na podrivanje temelja međupravoslavnog sveta i jedinstva“.

Vaseljenski patrijarh ne može dodeljivati autokefalnost na teritoriji druge pomesne pravoslavne crkve. Otuda i nedvosmislena, direktna ili indirektna podrška svih pomesnih pravoslavnih crkava Moskovskoj patrijaršiji.

Ključni problem je, međutim, u tome što će rasplamsavanje krize u Ukrajini i najverovatniji ulazak u „novi krug pakla“ koji može čak rezultirati i žestokim građanskim sukobljavanjima (najžešći ratovi su oni koji se vode zbog religijskih ubeđenja), biti samo pola jada za pravoslavlje.

Druga polovina je u tome što se novo pravilo vaseljenskog patrijarha onda može (zlo)upotrebljavati i na drugim mestima, pa će autokefalnost odmah tražiti i delovi ostalih pomesnih pravoslavnih crkava koji se ne nalaze na teritoriji „matičnih država“.

Pet plus jedna pravoslavna patrijaršija u SFRJ?

Da, to upravo znači da na prostoru bivše SFRJ, može umesto Srpske pravoslavne crkve, preko noći nići još pet pravoslavnih patrijaršija. Plus i ona na Kosovu, u određenom političkom raspletu, a koji je nedavno najavio Bedžet Pacoli („Crkve na Kosovu nisu srpske, već i srpske i albanske“, reče Pacoli, pa onda, vodeći se novom logikom, zašto ne bi pripadale nekakvoj kosovskoj pravoslavnoj crkvi).

Pretpostavljam da mnogima ovakva upozorenja deluju preterano? Nekima i smešno? Treba se podsetiti da je ukazom Ante Pavelića 3. aprila 1942. godine osnovana Hrvatska pravoslavna crkva. Raščinjeni ruski monah Germogen (Georgij Ivanovič Maksimov) postavljen je za patrijarha, a čuveni Savić Marković Štedimlija za urednika časopisa „Hrvatska pravoslavna crkva“ i izdavača pravoslavnog kalendara za teritoriju NDH.

Širi se hibridni rat

Bilo je takvih pokušaja ranije, biće ih opet. Uostalom, ponovo smo u ratu globalnih razmera, istina pretežno „hibridnog karaktera“ i sa regionalnim vojnim sukobljavanjima, ali koji ostavlja velike posledice i destabilizuje celokupan svetski politički sistem. U takvim okolnostima, a zarad pobede koja donosi ogromne dobitke, sve je dozvoljeno, pa i novi krstaški rat protiv pravoslavne civilizacije.

Naravno, ne treba uopšte sumnjati u krajnji ishod svega. Komunističko bezverje i pokušaj stvaranja besklasnog društva po svaku cenu doveli su do stravičnih represalija i diktatura širom sveta. Ovaj neoliberalni pokušaj proizvodi anarhiju epskih razmera. Anarhija ne može pobediti.

To nam objašnjava i veliki Aleksandar Panarin:

„Pravoslavlje je religija sapatništva sa slabima — i kao takva, ona predstavlja ustanak protiv duha nove segregacije, novoga rasizma“. Ali, problem je u tome što će nas pobeda nad anarhijom koštati žrtava, sredstava i vremena. Zato, neka Bog pomogne vaseljenskom patrijarhu. Da malo zastane. I ne čini nove korake.

(Sputnjik)

2 komentara
  1. Anonimni

    Ruska propaganda

    1. Balkan

      Nece biti malo sedi, razmisli pa tek sutra nakon odmora mozda ce ti doci. Jer ruska propaganda ne ide sa Krlom Biltom ako si preskocio pocetak ali ide sa Vatikanom.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike