Vatikan protiv pape Franje: „Jedva čekamo da umre, jeziv je…

Papa Franja je jedan od najomraženijih ljudi na svetu. Oni koji ga najviše mrze nisu ateisti, ni protestanti, ni muslimani, već neki od njegovih sledbenika. Izvan crkve je veoma popularan kao oličenje gotovo razmetljive skromnosti i poniznosti, objašnjava u tekstu „Gardijan“.

Od trenutka kada je kardinal Horhe Bergoljo postao papa 2013. godine njegovi su potezi privlačili pažnju širom sveta. Novi papa vozio je „Fijat“, sam je nosio svoje torbe i podmirivao vlastite račune u hotelima. Za homoseksualce je rekao: „Ko sam ja da im sudim?“, i prao je noge muslimanskim ženama izbeglicama. Međutim, unutar crkve, Franja je izazvao divlji napad konzervativaca koji se boje da će taj duh podeliti, pa čak i uništiti crkvu.

Letos mi je jedan istaknuti engleski sveštenik rekao: „Ne možemo čekati da umre. Ono što govorimo privatno, ne sme se objavljivati u novinama, ali kad god se susretnu dva sveštenika, razgovaraju o tome kako je Bergoljo jeziv… On je poput Kaligule, kad bi imao konja, učinio bi ga kardinalom.“

Naravno, nakon 10 minuta iscrpnog niza žalopojki, taj sveštenik je dodao: „Ne smete objaviti ništa od ovoga ili će me odmah najuriti“. Ta mešavina mržnje i straha uobičajena je među papinim neprijateljima.

Franja, prvi neevropski papa u modernom dobu i prvi papa jezuita, u vatikanski establišment je izabran kao autsajder i zapravo se i očekivalo da privlači neprijatelje, prenosi Sputnjik.

Ali niko nije predviđao da će ih biti ovako puno. Od brzog odustajanja od raskoši i pompeznosti Vatikana, koja uključuje 3.000 službenika kojima je on formalni gospodar, do njegove podrške migrantima, napada na globalni kapitalizam i, pre svega, svojih poteza kojim preispituje crkveno učenje o seksu, Franja je skandalizovao konzervativce i reakcionarne glavešine u Vatikanu.

Sudeći prema broju glasova na poslednjem svetskom sastanku biskupa, gotovo četvrtina kardinalskog zbora — najvišeg stepena klera u Crkvi — veruje da papa koketira s jeresima.

Tačka loma nastupila je u sukobu koji je usledio nakon iznošenja njegovih stavova o razvodu. Raskidajući sa vekovnom rimokatoličkom teorijom, papa Franja pokušao je da podstakne rimokatoličke sveštenike da udeljuju pričest rastavljenim i ponovno venčanim vernicima ili nevenčanim supružnicima.

Njegovi neprijatelji pokušavaju da ga prisile da napusti i odrekne se takvih pokušaja. A kako on od toga neće odustati i kako tiho ustrajava pred rastućim nezadovoljstvom, oni se sada pripremaju za borbu.

Prošle godine jedan je kardinal, uz podršku nekoliko penzionisanih kolega, počeo da govori o mogućnosti početka formalnog progona pape Franje zbog jeresi, odnosno namernog odbacivanja čvrste nauke crkve, greha koji se može kazniti ekskomunikacijom.

Prošlog meseca 62 nezadovoljna rimokatolika, uključujući i jednog penzionisanog biskupa i bivšeg šefa Vatikanske banke, objavili su otvoreno pismo u kojem su optužili Franju zbog sedam tačaka jeretičkog poučavanja.

Samo, optužiti papu za jeres nuklearna je opcija u katoličkim sukobima. Crkvena nauka navodi da papa ne može biti u krivu kada govori o središnjim pitanjima vere, pa ako je u krivu, ne može biti papa. S druge strane, ako je ovaj papa u pravu, svi njegovi prethodnici moraju biti pogrešni.

Pitanje je osobito otrovno jer je gotovo u celosti teorijsko. U praksi, u većini sveta, rastavljeni i ponovno venčani parovi rutinski dobijaju pričest. Papa Franja ne predlaže revoluciju, već birokratsko prepoznavanje stava koji već postoji, a možda je i ključan za opstanak Crkve. A ako bi se važeća službena pravila doslovno primenjivala, niko čiji je brak propao više nikada ne bi smeo ponovo da bude venčan. To nije praktičan način za osiguravanje da rimokatoličanstvo opstane i u budućim generacijama.

S druge strane, Franjini protivnici boje se da njegove oprezne reforme prete uverenju da crkva podučava bezvremenske istine. A ako Rimokatolička crkva ne podučava večne istine, konzervativci se pitaju, koja je onda njena svrha? Bitka za razvod i pravo na ponovno venčavanje dovela je do dve duboko suprotstavljene ideje o tome čemu služi crkva.

Papin grb su dva prekrižena ključa. Oni predstavljaju ovlašćenja koje je Isus dao Svetom Petru, ovlašćenja vezati i razrešivati: proglašavati šta je greh i šta je dopušteno.

Ali koja je moć važnija i koja je sada hitnija? Sadašnja kriza je najozbiljnija još od liberalnih reformi šezdesetih godina prošlog veka, koje su podstakle grupu tvrdih konzervativaca da istupe iz crkve.

Tokom poslednjih nekoliko godina konzervativni autori više puta su povlačili temu raskola u crkvi. Godine 2015. godine američki novinar Ros Dauthat, koji je svojevremeno prešao na rimokatolicizam, napisao je za časopis „Atlantik“ članak pod naslovom „Hoće li papa Franja uništiti Crkvu?“. Engleski tradicionalista Damjan Tompson upozoravao je da je „papa Franja sada u ratu sa Vatikanom“. Ako pobedi, crkva bi mogla da se raspadne.

Papini stavovi o razvodu i homoseksualnosti, tvrdio je nadbiskup Kazahstana, dopustili su ’Sataninom dimu‘ da uđe u crkvu. Rimokatolička crkva je provela veliki deo prošlog veka boreći se protiv seksualne revolucije, baš kao što se borila protiv demokratskih revolucija 19. veka. U toj borbi sada je prisiljena da brani neodrživu apsolutističku poziciju, po kojoj je zabranjena svaka umetna kontracepcija, kao i bilo kakav seks izvan trajnog braka.

Kao što Franja prepoznaje, to ne opisuje način na koji se stvarni ljudi zapravo ponašaju. Sveštenik to zna, ali se očekuje da se pretvara da vernici to ne čine. Službena nauka se ne može preispitivati, ali se isto tako ne može ni poštovati. Od nečega se mora odustati, a kada se to dogodi, eksplozija koja će uslediti mogla bi da slomi crkvu.

Bilo da se radi o klimatskim promenama, migraciji ili kapitalizmu, svi ti ogorčeni sukobi u crkvi do svog su vrhunca došli oko implikacija jedne obične fusnote u dokumentu „Radost ljubavi“.

Dokument koji je napisao Franja, sažetak je trenutne rasprave o razvodu, te sadrži fusnotu iz koje je očita blaga tvrdnja da se razvedeni i ponovno venčani parovi ponekad mogu pričestiti. S više od milijardu sledbenika, Rimokatolička crkva je najveća svetska organizacija koju je svet ikada video, a mnogi od njenih sledbenika su razvedeni, ili samohrani roditelji.

Ono što crkva radi širom sveta na dobrovoljnim je osnovama. Ako obični vernici prestanu da veruju u ono što rade, cela stvar propada. I Franja to zna. Ako se pomire teorija i praksa, isprazniće se crkve širom sveta. Da se crkva suočava s krizom u to veruju i njegovi protivnici, ali je njihov recept suprotan. Za njih, praznina između teorije i prakse upravo je ono što Crkvi daje vrednost i značenje.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.