Hellgate: London
Razvojni tim studija Flagship, od kojih je većina radila na razvoju čuvenog Diablo-a, dugo je radio na nastavku ove čuvene igre koji bi mogao da bude njen dostojan naslednik u novom milenijumu. Iako vam nudi mogućnost igranja iz prvog ili trećeg lica (što zavisi od odabrane klase), Hellgate: London ne nudi ništa što već nije viđeno u podžanru hack and slash RPG igara.
Scenario je sledeći: godina je 2025. i obistinilo se davno proročanstvo o smaku sveta, koji će nastupiti kada vrane napuste londonski Tauer. Invazija demona je skoro potpuno uništila svet kakav smo dotad poznavali. Oni malobrojni preživeli povlače se u podzemlje, gde organizuju pokret otpora. Kao baze koriste napuštene stanice podzemne železnice, odakle kroz mrežu podzemnih tunela napadaju demonske armije na površini. Na samom početku igre morate se opredeliti za jednu od igračkih klasa. Svaka od njih nudi specifičan stil igre i različitu specijalizovanu opremu, koju u toku prilično duge single player kampanje skupljate u ogromnim količinama. U toku igre krećete se od jednog do drugog podzemnog mesta, rešavate nekoliko stotina izazova, što je opet povezano s uništavanjem ogromnog broja demona, i kupite sve bolju i bolju opremu, što u krajnjem slučaju i čini najveći deo igre. Svaki deo opreme možete nadograditi tako što investirate u materijal koji dobijate uništavanjem nepotrebne opreme, tako da vam neko oružje pronađeno na samom početku igre može trajati i do samog kraja.
Osnovni problem ove igre, čini se, jeste njena potpuna neoptimizovanost 3D engine-a. Ma kako postavili grafiku i rezoluciju u kojoj igrate, ukoliko se oko vas u određenoj zoni nađe više od desetak protivnika, broj frejmova naglo pada, što dovodi do toga da se ne može skoro ni igrati. Ovo je naočito primetno u kasnijem toku igre, na samoj površini i u velikim podzemnim holovima, gde su protivnici sakriveni i učitani u engine, ali ih vi zbog udaljenosti i ne vidite. To je dosta zamorno i veoma frustrirajuće, ali nije ništa što dobar patch ne može da reši.
Ono što ova igra nudi jednom igraču danas nudi skoro svaka MMOR-RPG igra. Radi napomene, i Hellgate: London nudi multiplayer, koji je opcioni segment igre i plaća se kao WoW, ali čak ni tada ova igra ne nudi ni deo onoga što nudi jedna dobra MMO igra. Posledica je to da ste osuđeni da ovu igru igrate u single player režimu. Stav da li je to dobra ili loša igra zavisi umnogome od samih igrača, prosto zbog toga što je to stvar ličnog izbora, odnosno toga da li volite jednostavan način igranja i stalnu jurnjavu za boljim i jačim oružjem i opremom. Ako ste takav tip igrača, onda ste verovatno za ovu igru i onda postoji velika verovatnoća da će vas ova igra držati prikovanim za računar dugo vremena, a ako pak niste takav tip igrača, onda prosto nemojte ni da se zamarate. Igra jeste zarazna, ima interesantnih momenata, ali samo za prave ljubitelje. Recimo još jednom: osnovne mane su ponavljanje i velika neoptimizovanost, koja dovodi do užasnog usporavanja kada se susretnete s više protivnika. Na kraju samo treba reći da smo od ove igre očekivali puno, puno više.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.