Virtua Tennis 2009
Ako se samo setimo odlične igre Virtua Tennis 3 od pre dve godine i zabave koju je ona pružala, uopšte nije jasno odakle autorima ideja da posle dve godine na tržište izbace igru koja nema šta novo da ponudi igračima. Posle dužeg igranja igre Virtua Tennis 2009 shvatićete da je pred vama stara igra, nadograđena novim mini-igrama, ali mehanika i kompletan način igranja zasnivaju se na staroj "trojci", koju čak i bez predznanja nije teško usvojiti.
SEGA je očigledno zaključila da nema smisla preterano dorađivati pobednički sistem, koji je ranije tako dobro prihvaćen, pa je pred vama ponovo arkadna simulacija tenisa koja se više oslanja na propratne sadržaje nego na samu igru. Ne može se reći, mečevi su kao i ranije vrlo zabavni i znaju da budu neizvesni do samog kraja, ali ubrzo na videlo počinju da izbijaju nedostaci koji se, naravno, vuku iz prethodne igre. Igra je, naime, previše jednostavna, što posle nekog vremena neće odgovarati čak ni onima koji ne vole da gube, ne zbog toga što je AI glup, mada je daleko od savršenog, već vam se praštaju greške kao ni u jednom naslovu do sada.
Sve dok se nalazite u blizini loptice i pritisnete bilo koji od četiri moguća udarca, uopšte ne morate da se brinete da je nećete prebaciti protivniku. Eventualno će koja "sečena" lopta završiti van terena ili u mreži, ali to je tolika retkost da je uopšte ne treba ni pominjati. Ako već igrate na sigurno, primera radi, kada je reč o meč-lopti, dovoljno je normalno vraćati udarce i čekati da protivnik pogreši, što on, naravno, i uradi. Čak i kada ste dosta udaljeni od putanje brze lopte, vaš igrač će veselo skočiti i u padu uputiti udarac tačno tamo gde ciljamo, da bi već u sledećem trenutku trčao u drugom smeru.
Oni koji su igrali prethodnu igru znaju da su veliki deo igre činile mini-igre, zabavna arkadna napucavanja loptice u kojima je u zadatom vremenu trebalo srušiti zid, srušiti sve čunjeve ili nešto treće. Pomenute mini-igre služile su kao neka vrsta treninga, jer su, pored toga što su vas naučile usmeravanju udaraca, uspešno završeni zadaci nadograđivali karakteristike lika. Mini-igre su i ovaj put prisutne, ali kao i sama igra pokazuju koliko su malo truda autori uložili u igru. Naime, od 12 mini-igara, samo pet ih je potpuno novih, dok su ostale preuzete iz prethodne igre. Ne može se reći da potapanje piratskih brodova nije zabavno, ono zaista predstavlja jedan od retkih trenutaka u kojima se nećete nervirati, ali opšti utisak je veoma slab.
Čak i grafika, koja je u ostalim igrama debelo napredovala u poslednje dve godine, nije nimalo menjana, dok stvaranje novog lika za početak napredovanja u karijeri nudi bezobrazno malo opcija. Računar će nam nuditi igrače koji su međusobno veoma slični, ali poznate "face" donekle ipak nalikuju stvarnim igračima mada je to vidljivo samo tokom usporenih snimaka navodno efektnih udaraca. Uz sve pomenuto, ne mora se posebno isticati da je igra Virtua Tennis 2009 jedna velika podvala izdavača koji s malo truda servira staru igru uz nekoliko novosti koje nisu vredne spomena.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.