Branku je trebao samo jedan tren

Lisje žuti veće po drveću, 
Lisje žuti dole veće pada; 
Zelenoga više ja nikada 
Videt neću! 

18. juna 1853. godine umro je srpski pisac Branko Radičević, romantičarski lirski pesnik mladosti, ljubavi i patriotskog zanosa. 
Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. 

Retki su pesnici ovenčani takvim oreolom slave poput Branka Radičevića koji je umro sasvim mlad, u dvadeset devetoj godini, ostavivši u nasleđe svega pedeset i četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset i osam pisama i jedan odgovor na kritiku.

No, bez obzira na relativno mali opus, preko osamdeset muzičkih kompozicija postoji na Brankove stihove, što govori o retkom fenomenu ne samo u okviru srpske, već i u rasponima evropske i svetske poezije.

Stihove jedne pesme posvetio je Branko svojoj, smatra se, neostvarenoj ljubavi, mlađanoj ćerki Vukovoj- Mini Karadžić.
Mina (Vilhemina), koju je Vuk od milja zvao Minka, bila je retko obrazovana i nadarena žena svoga vremena. Bila je jedno od četvoro dece koje je Vuk podigao. Rodilo mu se trinaestoro. Nadživeli su ga Mina i sin Dimitrije. Ona je dobila najbolje obrazovanje koje je moglo dobiti jedno dete iz bečke porodice. Majka Ana Kraus bila je Nemica. Mina je govorila nekoliko jezika: nemački, srpski, francuski, italijanski, engleski i ruski. Bavila se slikanjem, književnošću i muzikom. Prevodila je srpske narodne pesme, pripovetke i poslovice, pomažući tako prezauzetom ocu. 

Mina Karadžić

U svojim sećanjima Mina otkriva kako je pesma o njoj nastala:

Beše to na Badnji dan 1849. godine. Vuk je gostio svoje znance i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, a Branko već napisao:

Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, što god oću;
I što oću, to i mogu;
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojima, sele moja,
Milim sestricama.

Zar to nije lijep, mirisav cvijetak na jutrenjoj rosi? Branku je trebao samo jedan tren; valjalo mu samo zahvatiti u pune grudi svoje, gdje cvjeta čitav perivoj takva cvijeća, tu ih brao te nama davao. Ne bješe li, dakle, sinak vilin?

Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.
Rođen je u Slavonskom Brodu 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je kasnije promenio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“.
Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva.

Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.
Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.
U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.
Radičević je preminuo  u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Imao je samo 29 godina.
Posthumno, zbirku pesma je objavio njegov otac 1862. 
Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.

Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti.

Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija’ umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.
Najpoznatije Radičevićevo delo je poema „Đački rastanak“, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. 

Oj, Karlovci, mesto moje drago! 
K’o detence došao sam amo; 
Igra beše jedino mi blago; 
Slatko zvah ja med i smokvu samo. 
Dete malo – goluždravo tiče – 
Dođe tiče, pa se tu naviče; 
Ovde, ovde, gde krioce malo 
Prvi put se sretno ogledalo; 
Iz početka, od grane do grane, 
Od drveta jednog do drugoga, 
Dok je smelo setiti se strane, 
Setiti se neba visokoga, 
Dok je moglo krila svoja laka 
Nebu dići tamo pod oblaka! 
Pod nebo se dig’o ptić i sada; 
Al’ veseo nije k’o nekada! 
Gleda dole, reku, vrelo, luga, 
Drva, žbune, gore i vrleti, 
Pa mu s’ čine do toliko druga, 
Do toliko uspomena sveti’, 
S kima dane prelepo probavi, 
Pa ih sada mora da ostavi. 
Teško mu se, teško rastaviti; 
Ali šta će, kada mora biti! 
Za njih srce njemu mlado tuče, 
Ali nešto na daleko vuče… 

Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.

Glava klonu, lice potavnilo, 
Bolovanje oko mi popilo, 
Ruka lomna, telo izmoždeno, 
A kleca mi slabačko koleno! 
Dođe doba da idem u groba. 
Zbogom žitku, moj prelepi sanče! 
Zbogom zoro, zbogom beli danče! 
Zbogom svete, nekadašnji raju, – 
Ja sad moram drugom ići kraju! 
O, da te tako ja ne ljubljah žarko, 
Još bih gledo tvoje sunce jarko, 
Slušo groma, slušao oluju, 
Čudio se tvojemu slavuju, 
Tvojoj ruci i tvojem izvoru – 
Mog života vir je na uviru!

Pratite Krstaricu na www.krstarica.com