Velike crne ili zelene plastične kese namenjene otpacima danas se koriste gotovo na celoj planeti. Najpopularnije su u državama zapadne Evrope i u Americi, ali se koriste i na drugim kontinentima, poput Australije i Azije.
Sve do polovine prošlog veka i pronalaska polietilena ljudi su na razne načine rešavali pitanje otpadaka koji su se neminovno svakodnevno uvećavali u svakom domaćinstvu. U selima i manjim mestima kopane su rupe na periferiji, gde je bacan otpadni materijal sve dok smeće ne bi dostiglo nivo površine. Onda je taj sadržaj paljen i zatrpavan, a slična rupa pravljena je na drugom mestu. U srednjem veku nije se mnogo marilo za čistoću, pa su ljudi obično istresali đubre u blizini svojih domova, po ulicama ili zelenim površinama. Takva nebriga dovodila je često do izbijanja epidemija teških bolesti i smrti ogromnog broja ljudi.
Polovinom prošlog veka pronalazači su otkrili polietilen, izuzetno izdržljivu i nepropustljivu materiju, od koje je kasnije pravljeno mnogo stvari. Jedna od njih je plastična kesa za smeće, koju su izumeli kanadski pronalazači Heri Vesajlik i Lari Henson. Oni su iskoristili polietilen kao osnovu za pravljenje svog izuma, tome su dodali još neke agense u vidu boja i uz pomoć presa napravili veliku zelenu kesu za otpatke. U početku, njihov pronalazak nije upotrebljavan masovno kao danas, već su ga koristile velike ustanove, poput bolnica. Ovaj pronalazak otkupilo je Udruženje đubretarskih kompanija u Lindseju. Kese za otpatke masovno se proizvode od kasnih šezdesetih godina prošlog veka.
Ljudi su ih veoma brzo prihvatili i počeli da ih koriste u svojim domovima širom sveta, jer su bile dovoljno velike da u njih stanu otpaci koji se u toku dana sakupe u domaćinstvu, veoma izdržljive i rastegljive a, što je najvažnije, ništa iz njih nije moglo da isteče. I danas se koriste na svim kontinentima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com