Evo nas u gostima u Nemačkoj, da budemo precizniji, u severnoj, protestantskoj Nemačkoj, gde smo se našli na ručku. Severni Nemci, koje njihovi zemljaci s juga konstantno zadirkuju zbog škrtosti u hrani i emocijama, veoma su štedljivi kad je reč o ishrani. Dakle, ova Nemačka je sušta suprotnost bavarskoj ili rajnskoj Nemačkoj, gde se dobro pije i još bolje jede. Obroci su daleko manje izdašni.
Kod severnih Nemaca postoji jedan zanimljiv običaj prilikom serviranja hrane. Oni, naime, serviraju veoma malo hleba. Gotovo je ustaljen običaj, čak i u najimućnijim porodicama, da se količina hleba na stolu meri prema broju prisutnih gostiju, plus jedan. Nije vam jasna ova matematika? Evo ovako: ima vas petoro za stolom; računajte da će na sto biti izneto tačno šest zemički – za svakog po jedna i još jedna rezervna, za onog ko je baš gladan. Ta rezervna zemička služi samo za krajnju nuždu i ne bi trebalo prečesto posezati za njom.
Evo istinitog primera. Gost iz naših krajeva, ostavši gladan posle jedne zemičke, pitao je učtivo: „Mogu li?“, na šta su mu domaćini nasmešeni odgovorili: „Naravno, izvoli!“ Sutradan se situacija ponavlja – gladni gost traži dozvolu za zemičku pride, a nemački domaćini sada nešto manje ljubazno kažu: „Izvoli!“ Trećeg dana gost iz južne Evrope pita za ekstra zemičku, a domaćini polunamrgođeni kažu: „Samo napred!“ Četvrtog dana gost se ne usuđuje da pita i zemička se vraća u kutiju za hleb. Rešenje ove severnonemačke misterije glasi: ova zemička nije ni predviđena za posluženje. To je takozvani stidljivko, koji se po lokalnom bontonu mora vratiti u kutiju. Zato na njemu ne insistirajte, a ako ste i dalje gladni, kupite nešto iza ćoška!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com