Lavina depresije i gladi sručiće nam se ove jeseni (video)

„Po svemu sudeći, lavina ekonomske depresije, siromaštva, gladi, uz krupnije brojeve umrlih i bolesnih, sručiće se na glavu narodima ove jeseni i zime. Ako se do tada ne pronađe i ne primeni vakcina“, kaže reditelj Želimir Žilnik u intervjuu za Nova.rs.

Veliki srpski reditelj Želimir Žilnik (77), jedna je od najosobenijih i najcenjenijih autorskih pojava druge polovine 20. veka, ne samo u domaćoj nego i u evropskoj kinematografiji. Njegovi „Rani radovi“, nakon osvajanja Zlatnog medveda 1969. u Berlinu, svojevremeno su Žilniku doneli mnogo nevolja u domovini. Film je u Jugoslaviji bio zabranjivan, a reditelj je praktično morao da napusti zemlju u potrazi za poslom i slobodom. Danas se to remek-delo crnog talasa jugoslovenske kinematografije nalazi u mnogim antologijama filma.

Obični ljudi u potrazi za slobodom tema su mnogih njegovih kasnijih filmova. Nedavna projekcija restaurirane verzije „Ranih radova“ pokazala je da Žilnikova revolucionarna filmska poetika živi i danas. Uostalom, to potvrđuju retrospektive i predavanja koja su mu poslednjih godina upriličena diljem sveta.

„Šta ću vam ja, voleo bih da čujem šta mladi misle“, poručio nam je zatvoren u svom novosadskom domu tokom vanrednog stanja i epidemje koronavirusa. Ali, zaista, svih ovih godina kada pričate sa Želimirom Žilnikom ili kada ga slušate, imate utisak da pričate sa čovekom veoma mladim duhom. Na sreću, ipak je pristao.

Intervju sa Žilnikom vodili smo mejlom; prepiska je trajala nekoliko dana. Pitanja su nastala u vreme vanrednog stanja, a odgovori stigli u danu kada je policijski čas ukinut.

Kako vidite ovu situaciju u kojoj se svet našao?

– Prva odbrana propisana protiv opasnog agresora, papirna je maska ili šal preko usta i nosa. Druga zapovest je: beži, sakrivaj se, nestani. Prilično slabašni medikamenti, u svetu u kojem je farmaceutska industriuja jedna od najprofitabilnijih privrednih grana. A pomažu joj najmoćniji lobiji širom globusa. Tu smo, dismo, ni za dismo nismo.

Daklem: svet je, kao i obično, u jednoj od rutinskih rotacija planete i virusa na njoj. Homo sapiensi, pojavili smo se, kažu antropolozi, pre 200 hiljada godina. Znači, četiri miljarde godina posle nastanka Zemlje i dve milijarde godina od stvaranja virusa. Kakve su sve katastrofe i peripetije Zemlja i virusi morali da prođu dok evolucija nije krenula da jednu felu majmuna razvija i oblikuje ka ljudskom stvoru. Fosili od pre 66 miliona godina pokazuju da je na Zemlju tresnula kometa, jedva 10 kilometara promera. Taj neveliki objekat oduvao je biljni i životinjski svet, ondašnji. Ostali su krokodili, kornjače, leteći dinosaurusi. i virusi. Trebalo je, kažu, svega pet-šest miliona godina da se biomasa obnovi. O svemu ovome smo slušali još u srednjoj školi.

Kako se ovaj naš “običan” svet snašao?

– U gustoj magli, tračak sunca: ponešto našeg sveta drži se hrabro, ljudski, pod najvećim iskušenjima. Guraju i dalje. Mislim na žene i muškarce svih uzrasta koje je Kovid-19 zakačio. Pate, guše se. Bore se da ozdrave. Neki ne prežive. Uz njih su posvećeni i premoreni lekari i medicinsko osoblje. Klanjam se njihovoj žrtvi i hrabrosti.

Kako vam se čini način na koji države postupaju tokom vanredne situacije?

– U “ovoj stuaciji” nagomilalo se blesavog, agresivnog bahatog hendlovanja pandemijom. Slušamo i gledamo lokalne i svetske plemensko-državne poglavice kako urlaju, prete, lažu, ometaju i zaobilaze institucije, zakone, ustav. Kao pečurke niču siledžijske parajedinice. Neometano atakuju, krše zakone. Vlast ih abolira, jer ih organizuje. Deluje mi kao da se “ova situacija”, kotrlja nizbrdo poput grudve snega. Za sada, 260 hiljada mrtvih.i četiri miliona zaraženih u svetu. Po svemu sudeći, lavina ekonomske depresije, siromaštva, gladi, uz krupnije brojeve umrlih i bolesnih, sručiće se na glavu narodima ove jeseni i zime. Ako se do tada ne pronađe i ne primeni vakcina.

Jeste li skloniji da mislite da je reč o nekom “virusu iz laboratorije”, osveti planete Zemlje ili nečem trećem?

– Teorije zavere se smišljaju ne bi li se proglasio krivac za devastirano zdravstvo, totalnu nepripremljenost sistema, za pandemiju koju su epidemiolozi odavno predvideli. Planeta nije subjekt koji bi mogao, eventualno, da se na ljude ljuti ili da ih voli, mi smo ti koji uživamo u lepotama Zemlje. Najlepše joj pesme ispevamo. A u isto vreme, divljački uništavamo njene lepote i resurse. Zagađujemo vazduh, vodu i zemlju. Tempo i nivo tog razaranja se ubrzava. Za koju stotinu godina, glavno pitanje će biti: gde u svemiru pronaći novi prostor za život. I kako tamo preseliti populaciju. Vidim vest od juče, da Tramp već deli Mesec, ali Ruse ima nameru da isključi. Moguće je da virus ubrza devastacije koje su u toku. Razorno dejstvo Kovida-19, konfuzija i strah koje širi, vrlo verovatno da galvanizuju vlažne snove diktatora, ekstremista i narcisa koji su već na komandnim položajima u većem delu sveta. Sadašnja zaraza izgleda da nije iz laboratorije. Sledeća možda bude.

Kako vi provodite vreme? Je li vam teško padalo “društveno distanciranje”?

– Gledam filmove. Čitam. Krstarim internetom. Nisam izlazio iz kuće dok smo mi stari bili pod policijskim časom. Ta je mera imala efekata o kojima se malo govori. Nije bilo racionalno držati sve 65+ zatvorene u stanu ili kući. Ako žive sa decom, od oko 40 godina i unucima od oko 20, na primer. Ukućani rade i kreću se. Kada mlađi uđu u stan, još dok se ne izuju i ne operu ruke, starci su tu, prvi na udaru. Da su, recimo, ispred kuće u to vreme, rizik bi bio manji. Šetnje i čist vazduh održavaju tu populaciju pokretnom i manje bolesnom. Tesni prostor slobode, dobili smo od 4 do 7 ujutru, jednom nedeljno. Da odemo do prodavnice.

Da li ste koristili tu “pogodnost”?

– Svaki put sam ustajao, pre petlova… U 4 ujutru je mrak i hladno. Stalo bi se prvo u red. Od 10 metara, a nekad i 50. Zbog razmaka. Sledeći korak je juriš na kolica, za kupovinu. Sporiji i slabiji su ispadali. Kod rafova sa najtraženijom robom – povrćem, voćem, konzervama, higijenskim sredstvima – gužve. Oko vaga, krkljanac. Mnogi se ne snalaze. Ne vide, možda ne pamte brojeve koje treba da ukucaju. Ispadaju krompiri, jabuke, lukac iz tankih najlon kesa. Pomažemo jedno drugom. Voće se kotrlja pod tezge. Sve što smo, socijalno distancirani, preko nedelje, dobili, potrošili smo socijalnim zbližavanjem, od četiri do pet ujutru.

Gledajući nedavno restauriranu verziju vaših “Ranih radova” učinilo nam se da je film i posle 50 godina od nastanka vrlo aktuelan i moderan. Kako se vama čini, ta nova kopija i kako danas gledate na “Rane radove”?

– Mislim da film autentično izražava duh i kontroverze epohe u kojoj je snimljen. Vidim, po knjigama i disertacijama koje ga analiziraju, da funkcioniše. Pre godinu i po dana festival u Trstu je napravio svetski izbor filmova, o “omladinskoj pobuni” 20. veka. “Rani radovi” su pokazani na otvaranju. Restaurirana kopija je dobro urađena. Snimatelj i ja smo konstatovali jedan propust: kopija je za nekoliko minuta kraća od autentične verzije. Verovatno je bilo intervencija na negativu, u perodu 1970-1986, kada su “Rani radovi” bili povučeni iz distribucije, u paketu “crnih filmova”. Popravka je moguća. U nekoliko kinoteka i arhiva po svetu sačuvana je kompletna verzija. Skeniraćemo to što fali. I zakrpiti film.

Poruka ispisana na kraju filma, Sen-Žistova sentenca: “Oni koji revoluciju izvedu tek do pola, samo kopaju sebi grob” – gledaoca navodi da razmisli i o vremenu u kom živi. Da li je to bila vaša poruka tadašnjim vlastodršcima: da su 20 godina posle dolaska na vlast izdali tekovine revolucije i rata iz kog su izašli kao pobednici?

– U jesen 1968, kada smo film snimali, ta rečenica referira na tektonske poremećaje u društvima onog vremena. U proleće je krenuo talas omladinskog bunta. Antiratni pokret, zbog Vijetnamskog rata, uz akcije protiv rasizma. Sukobi sa policijom i establišmentom. Pritisak ukida segregaciju. Dovodi do mira u Vijetnamu. Promene se osećaju u kulturi, u odnosima između generacija, u umetnosti. U Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, tog proleća studenti i sindikati takođe izlaze na ulice, zahtevajući više slobode i solidarnosti. Pola miliona protestanata na pariskim bulevarima. Barikade. Generalni štrajk. Strahuje se da će izbiti revolucija. Predsednik Šarl de Gol 30. maja beži iz zemlje.

U Beogradu, studentski protesti početkom juna. Sukobi sa milicijom. Okupiraju Univerzitet celu nedelju. Parola upućena socijalističkoj birokratiji je: “Dole crvena buržoazija!” Studenti neće ukidanje socijalizma. Traže vraćanje “autentičnim korenima”, Univerzitetu dodaju ime Karla Marksa. Vlast domaća i inostrana, teškom mukom i silom, taman što je protestante smirila, pred novim je šokom. Dvadesetog avgusta armija Sovjetskog Saveza i alijansa Varšavskog pakta okupiraju socijalističku Čehoslovacku. Smenjuju rukovodstvo. Zaustavljaju tamošnje reforme. Jugoslavija je protiv te intervencije. Tenzije, brige, strah. Vesti da su sovjetski tenkovi već na granicama Mađarske. Spremaju se dalje ka jugu.

Ja imam tada 26 godina. Uradio sam nekoliko dokumentaraca koji su bili zapaženi. U aprilu, na Oberhauzenskom festivalu,”Nezaposleni ljudi” su dobili glavnu nagradu. O beogradskim junskim demonstracijama snimio sam “Lipanjska gibanja”.

Dobijam poziv, da sa još nekoliko kolega, da “Avala filmu” damo projekte za debitantske dugometražne filmove. Iskustva iz juna i iz letnje akcije kopanja rovova na obodu Fruške gore tematski su okvir “Ranih radova”. Tog leta, dvadeset godina pre pada Berlinskog zida, pred nas je izronilo pitanje: da li će državni socijalizam, u postojećem obliku, preživeti.

Kada su tenkovi socijalistickih vlastodržaca, ispeglali, do nečitljivosti, osnovni poziv koji državni socijalizam, navodno, upućuje – Proleteri svih zemalja, ujedinite se. Sen-Žistova sentenca je odgovor na to pitanje.

(Miona Kovačević, Milojko Božović, nova.rs)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.