Njujorčanke Eva Koliš i Naomi Replanski, jedna stara 95, a druga 101 godinu u vreme pandemije koronavirusa, dok borave u karantinu prisetile su se šta su sve najgore preživele u prošlom 20. veku, koji neki smatraju najstrašnijim periodom u istoriji čovečanstva. Ne samo zbog dva svetska rata nego i epidemije španskog gripa, ekonomske depresije, ali i uspona nacizma i holokausta.
Današnje mlađe generacije teško mogu da razumeju svu svirepost i brutalna pravila prema kojima se odvijao svakodnevni život u prvoj polovini 20. veka. Za mnoge koji su tad živeli u tom periodu razne epidemije, zatim rat, i brojna ograničenja u kretanju, bili su svakodnevna rutina. Neki nisu imali sreću da to prežive, ili svedoče o tom, ali neki jesu.
Jedna od takvih je Njujorčanka Naomi Replanski sa kojom je razgovarala novinarka Njujork Tajmsa, a koja je izdržala u mladosti veliki broj nedaća. Zajedno sa svojom devedesetpetogodišnjom suprugom Evom u vreme epidemije koronavirusa u Njujorku pristale su da se pristete svih patnji kroz koje su prošle, a sad ih je zadesila nova.
Naomi Replanski koja je duboko zagazila u 101 godinu života, je po profesiji pesnikinja i radnički aktivista, koja je 1918. godine rođena u Njujorku u stanu u kome i danas živi u Istočnoj ulici 179 u Bronksu.
Kako je ispričala novinarki, rođena je u trenutku, kad se ceo svet suočio sa epidemijom španske groznice, bolesti koja je tad odnela na desetine miliona ljudi. Među stradalima bilo je mnogo dece, posebno one mlađe od 5 godina. Inače španski grip u Njujorku se pojavio prvi put dve godine pre Naominog rođenja i tad je od ove bolesti umrlo 2.000 ljudi. Ali, ta cifra je bila zanemarljiva u odnosu na epidemiju tifusa, koja je izbila u Njujorku devet godina ranije.
“Sve dok polio-vakcina nije počela da se koristi 1950-ih godina, epidemije su se dešavale skoro svakog proleća. Javna okupljanja su tad redovno otkazivana, bogati ljudi iz velikih gradova napuštali su svoje kuće i stanove i odlazili u unutrašnjost zemlje”, priča Naomi.
Ona je dodala i da je njen petanestogodišnji brat umro od “mastoditisa” infekcije uha, kad je ona imala 12 godina, jer nije bilo odgovarajućeg antibiotika koji bi ga izlečio.
Dok su Njujorčani prošle nedelje polako tonuli u krizu oko epidemije koronaviursa, Naomi i njena devedesetpetogodišnja supruga Eva Koliš u svom stanu slušale su muziku Merien Anderson. Naomi je kako je opisala novinarka njoj poslala kratak mejl sa porukom: “Moje drhtave ruke više ne mogu da podnesu ovaj karantin”.
Naomi i Eva su u mladosti imale slične sudbine. Obe su preživele veliki broj tragedija i dešavanja. Obe su se kao male devojčice i devojke susrele sa antisemitizmom. Eva je odrasla u porodici bogatih jevrejskih intelektualaca koji su živeli van Beča. Prema njenim sećanjima kao šestogodišnju devojčicu pretukla su je deca jer je bila Jevrejka. S druge strane Naomi se takođe susrela sa antisemitizmom. U njenom komšiluku postojao je tajna fašistička radio stanica, sa koje su dopirale uvredljive poruke prema Jevrejima. Inače njeni baba i deda su u Ameriku izbegli posle pogroma u Rusiji. U Ameriku su stigli na prelazu između dva veka, kada su migranti koji su stizali nazivani prljavim i neznalicama, ali i okrivljavani za širenje raznih bolesti.
Prva Evina previranja u životu počela pre izbijanja Drugog svetskog rata, tačnije godinu dana posle “Anšlusa”, nacističke aneksije Austrije 1939. godine. Ona je od nacizma kao trinaestogodišnja devojčica zajedno sa svojom braćom uspela uz pomoć dečijeg transporta da pobegne iz Austrije i vozom najpre stigne do Holandije, odakle je brodom prebačena u Englesku, gde su bili smešteni u engleskim porodicama.
“U trenutku kada smo stigli u Holandiju, činilo se sve tako divno, Na peronu železničke stanice sačekali su ljubazni ljudi”, rekla je Eva u intervjuu za jedan feministički projekat usmene istorije.
“Dali su vam sok od pomorandže i nasmejali vam se.”, rekla je Eva i dodala da je to za nju bila avantura. Međutim, kad su stigli u Engelsku shvatila je da je veoma usamljena. Njena braća bila su raspoređena u različite domove. Za to vreme njeni roditelji su te 1940. uspeli da pobegnu od nacizma i spase se od holokausta. Porodica se ponovo okupila na Steten Ajlendu u Njujorku na istom mestu gde su Naomini preci stigli u Ameriku.
Odlaskom iz Austrije Evini roditelji su izgubili sve, pa su život počeli ispočetka. Njena majka radila je kao učiteljica engleskog za migrante koji su stizali u Ameriku i za to dobijala novčanu nadoknadu od 25 centi po satu, dok je njen otac inače arhitekta postao trgovački putnik, koji je prodavao usisivače.
Za Naomi i Evu se može reći da su obe u svojoj mladosti bile neustrašive u nevolji i da ih je nekako sreća pratila.
Pošto je završila srednju školu u Njujorku, Eva se zaposlila u auto industriji u Detroitu. Radila je na proizvodnoj liniji montirajući brisače na vetrobranskim staklima, a u večernjim časovima među radnicima je organizovala i trockističku grupu.
S druge strane Naomi je završila srednju školu u vreme najveće ekonomske depresije 1934. Godinama posle toga radila je u raznim kancelarijama i kao radnica na montažnim linijama, pre nego što je uspela da skupi novac i ode na studije na U.C.L.A. Na studiju je objavila i prvu zbirku poezije, za koju je nominovana 1952. za Nacionalnu nagradu. Bila je bliska prijateljica sa Ričardom Vrajtom i Bertol Brehtom, anarhistom čije je radove prevodila.
Seksizam i homofobija, koji su tad bili sveprisutni ostavili su trag na obe. Evina majka je misilia da njena ćerka treba da vodi hotel ili kozmetički salon, ali Eva je bila žestoko ambiciozna za određenu vrstu urbanog života, koji joj se nametao. Na kraju je postala profesorka komparativne književnosti. Dva puta se udavala, a iz jednog od brakova dobila je sina. Takođe bila je ljubavnica Susan Zontag, koja je bila pisac, filmski scenarista, učiteljica i politički aktivista.
Do pojave epidemije koronavirusa u Njujorku Eva i Naomi često su vreme provodile napolju. Većinu dana provodile su u dugim šetnjama, bile su veoma aktivne u budističkom centru za medijaciju, redovno su kupovale na pijaci i uživale u vegetarijanskom ručku.
Sada obe u trenucima karantina više čeznu za onim što je bilo izgubljeno, nego što se plaše neizvesnosti koja je pred njima. Kako je Naomi navela obe brinu kako će njihova generacija preživeti epidemiju, nego šta će biti sa njih dve, iako je Naomi pre šest godina imala probleme sa upalom pluća. Naomi je u vreme karantina napisala i pesmu u kojoj je navela da je sreća zapravo ljudski refleks, koliko i težnja.
(Autor: Andrej Mlakar/Njujork Tajms, nova.rs)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.