U osedeloj Italiji, stari prkose predrasudama koje je pandemija ogolela

Iz svog kioska na uglu ispod dveju strmih ulica u Rimu, Armando Alviti gotovo svakodnevno već više od pola veka snabdeva komšiluk novinama, časopisima i dobrom voljom od pre zore do večeri.

„Ćao, Armando!“, pozdravljaju ga svakodnevno komšike. „Ćao, ljubavi!“, uzvraća im on. Alviti se seća kako su ga, dok je bio dečak, dostavljači novina vozili motociklim pošto pakete novina istovare u kiosku njegovih roditelja.

Od svooje 18. godine Alviti u kiosku radi svakoodnevno, s vunenom kapom koja ga štiti od zimske vlage i sa stonim ventilatorom koji ga hladi tokom vrelih leta. Silna bitka je nastala kada je koronavirus stigao do Italije i njegova dva odrasla sina su insistirala da Alviti koji ima 71 godinu i dijabetičar je, ostane kod kuće, a da oni naizmenično radei u kiosku da se ne bi zatvorio, istovremeno radeći i svoje poslove.

„Bojali su se da ću umreti. Znam da me vole“, rekao je Alviti.

Tokom pandemije zdravstvene vlasti širom sveta naglašavale su potrebu zaštite ljudi koji su u najvećem riziku od komplikacija od KOVIDA-19, grupe za koju su podaci o infekcijama i mortalitetu brzo otkrili da uključuje starije. Sa 23 odsto stanovništva od 65 ili više godina, Italija ima drugo najstarije stanovništvo na svetu, posle Japana, gde ih je 28 odsto.

Prosečna starost umrlih od KOVIDA-19 u Italiji je bila oko 80 godina, od kojih su mnogi imali dijabetes ili bolesti srca ili druge slabosti. Neki političari zalagali su se za ograničavanje vremena koje stari provode van svojih domova da bi se izbegla blokada kretanja čitavog stanovništva što je skupo za ekonomiju.

Među njima je bio i guverner italijanske severozapadne priobalne regije Ligurije, gde 28,5 odsto stanovništva ima 65 godina ili više. Guverner Djovani Toti koji ima 52 godine, založio se za zatvaranje starijih o kućama kada je drugi nalet zaraze pogodio Italiju tokom jeseni.

Stariji ljudi su „uglavnom u penziji, nisu neophodni za proizvodnju“, rekao je Toti.

Prodavcu novina u Rimu to je bilo uvredljivo. Alviti je rekao da su mu se Totijeve primedbe „zgadile. Jako me je naljutio“.

„Starije osobe su život ove zemlje. Oni su memorija ove zemlje“, rekao je on. Naročito samozaposleni stariji poput njega „ne mogu da se drže ispod zvona“, rekao je on.

Veliki danak pandemije za starije ljude, posebno one u staračkim domovima, mogao je poslužiti za jačanje segregcije prema starijima – „ejdžizma“ ili predrasuda prema delu stanovništva koji se obično naziva „starima“.

Reč „star“ znači „40, 50 godina života strpano u jednu kategoriju“, rekla je Nensi Morou-Hauel, profesorka socijalnog rada na Vašingtonovom univerzitetu u Sent Luisu, u SAD, koja se specijalizovala za gerontologiju. Primetila je da se ovih dana mnogo ljudi u 60-im godinama brinu o roditeljima koji su u 90-im.

„Ejdžizam je toliko prihvaćen… da se ne dovodi u pitanje“, rekla je Morou-Hauel za AP. Jedan od njegovih oblika je „saosećajni ejdžizam“, rekla je ona i objasnila da je to „ideja da moramo zaštititi starije. Moramo da se odnosimo prema njima kao prema deci“.

Alvitijeva porodica je pobedila u prvom krugu, držeći ga do maja dalje od posla. Njegovi sinovi su ga preklinjali da ponovo ostane kod kuće kada je jesenas ponovo ojačao korona virus.

Ali, on je uspeo da postigne kompromis: jedan od njegovih sinova otvara kiosk u 06.00 sati ujutro, a Alviti ga preuzima dva sata kasnije, time tokom jutarnje gužve ograničavajući svoju izloženost mogućnosti zaraze.

Fausto Alviti rekao je da se plaši za oca, „ali takođe shvatam da bi mu, psihološki, ostanak kod kuće bio još gori. On mora da bude s ljudima“.

Na pijaci u rimskom kvartu Trulo, prodavac Domeniko Cokoli (80) takođe se podsmeva uverenju da ljudi koji prelaze starosnu granicu za penziju „ne proizvode (i) moraju biti zaštićeni“.

Pre no što je pre neki dan svanulo kišno jutro, Cokoli je svoju tezgu pretvori u veselu lepezu boja: kutije crvenog i zelenog kupusa, radič, ljubičasta šargarepa, lisnati vrhovi repe i karfiol u nijansama bele, ljubičaste i narandžaste boje, svi ubrani s njegovog imanja 30 kilometara od Rima.

„Stari moraju da rade ono što osećaju. Ako ne mogu da hodaju, onda i ne hodaju. A ja, ako mi se trči, ja mogu i da potrčim“, ​​rekao je Cokoli. Pošto je spakovaoo tezgu u 13:30, rekao je da će preskočiti ručak i raditi još nekoliko sati na svom imanju.

Marko Trabuki, psihijatar u severnoitalijanskom gradu Breši, koji se specijalizovao za ponašanje starih, smatra da je pandemija navela ljude da poboljšaju svoj stav prema njima.

„Malo pažnje se poklanjalo individualnosti svakog starog. Bili su poput nejasne kategorije, svi jednaki, svi sa istim problemima, svi u istim patnjama“, rekao je Trabuki.

U Italiji gde je hroničan manjak obdaništa, čitava armija starih, neki i decenijama posle penzionisanja, praktično svakodneevno rade brinući se o svojim unucima.

Po Eurostatu, zavodu za statistiku Evropske unije, 35 odsto Italijana starijih od 65 godina čuva unuke nekoliko puta nedeljno.

Feliče Santini (79) i njegova supruga Rita Ćintio (76) su takav par. Više puta nedeljno brinu o dvoje najmlađih od četvoro unučadi.

„Da ih mi ne čuvamo, njihovi roditelji ne bi mogli da rade“, rekao je Santini. „Pomažemo im (sinu i snaji) da mogu da rade“.

Santini i dalje radi, pola dana kao mehaničar u autoservisu. Potom, kada se vrati kući, zauzet je u kuhinji: pravi domaće kanelone s kobasicama, pravi i sos od mesa i peče kolače „Bunt“, s ukusom pomorandže – za svoje unuke.

Njegova supruga kaže da je bolno što ne može da grli i ljubi unuke. Ali zagrlila ju je devetogodišnja Gea Santini kada je radosno potrčala prema njoj pošto je baka uskim rimskim ulicama došla po nju u školi. Odvešće Geu kući na odmor, a posle na čas klizanja.

Zabrinut zbog drugog naleta KOVIDA-19, sin tog para, Kristiano Santini, rekao je da je pokušao da smanji vidjanje svoje dece i njegovih roditelja, ali bez uspeha.

„Plaše se (infekcije), ali se više od toga plaše da neće još mnogo živeti“ ako ne budu mogli da se druže s unucima, rekao je on.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.