Zašto smo prošli najgore od svih u regionu?

Iznenadilo me je jučerašnje vraćanje kolege Kona na bajatu i neaktuelnu dilemu: vanredno stanje ili vanredna situacija.

Od dr Kona i Kriznog štaba javnost je juče očekivala odgovor na bar dva ključna pitanja – kako ne mogu da se slože da li su potrebne maske i kako pravdaju kontroverznu odluku o jednostranom otvaranju granica. No, pozabavimo se pokrenutom temom.

Nesporna je tvrdnja dr Kona da bi bez preduzimanja mera broj žrtava kovida 19 u Srbiji bio mnogo veći od zvanično evidentiranih skoro 250. Isto zapažanje važi za ceo svet. Valja, međutim, uočiti da smo prošli najgore u regionu: imali smo najrigoroznije mere, a najvišu stopu obolevanja.

Ta nesrazmera je utoliko upadljivija što smo pribegavali vrlo restriktivnim kriterijumima za testiranje, zbog čega su, bar prvih sedmica, mnogi bolesnici sa tipičnom ili skoro tipičnom slikom bolesti ostajali netestirani.

Srbija je uporno ignorisala upozorenja Svetske zdravstvene organizacije o potrebi da se sve zemlje članice pripreme za očekivanu pandemiju, pa ju je dočekala nespremno, kao i poplavu 2014. godine i kao što će, bojim se, biti slučaj i u budućnosti.

Zato nas je profesorka Markotić, direktorka Klinike za zarazne bolesti u Zagrebu, nedavno označila kao jedini negativni primer u regionu. Ova konstatacija ide na račun države, a istovremeno predstavlja priznanje Kriznom štabu zbog uslova pod kojima je radio.

Greši kolega Kon kad pomišlja da smo „ljudi koji pojma nemaju u kakvoj situaciji je započela pandemija“.

Na osnovu kreveljenja tokom one sramne konferencije za štampu 26. februara svima je jasno da je pandemija započela u atmosferi potpune ignorancije. Konu sam ranije odao priznanje što se tada držao dostojanstveno, uz samo jedan usiljeni smešak. (Grešan sam što nikada nisam pohvalio profesora Vladimira Petrovića, našeg najvećeg radno aktivnog poznavaoca epidemiologije zaraznih bolesti, koji se i tada i kasnije tako uspešno sklanjao da malo ko zna za njegovo članstvo u Kriznom štabu).

Zapanjen sam saznanjem da kolega Kon veruje kako proglašenje epidemije od većeg epidemiološkog značaja (čitaj: vanredne situacije) navodno dopušta samo davanje preporuka.

Istina je da po čl. 52 zakona koji svim epidemiolozima mora da bude dobro poznat ministar zdravlja može da naredi zabranu okupljanja, ograničenje kretanja, zabranu ili ograničenje putovanja, vanrednu vakcinaciju itd.

Takođe je ovlašćen da naredi obavezno učešće pravnih lica, preduzetnika i građana u suzbijanju zarazne bolesti. Razlika između vanrednog stanja (koje se, inače, proglašava kada je u pitanju opstanak države) i vanredne situacije samo je u tome što u prvom slučaju na ulice izlazi vojska sa dugim cevima i što mogu da se odlože izbori, dok u drugom slučaju o sprovođenju zabrana i drugih mera brine policija.

Dr Kon pogrešno misli i da nisu mogle „da se sprovode razne vrste neophodnih nabavki samo sa proglašenjem epidemije“.

Vanredna situacija, kao i vanredno stanje, dopušta direktne nabavke, bez tendera i drugih ograničenja. (Uzgred, treba li podsećati na „Krušik“ i slične primere kao dokaz da kod nas ni u redovnim okolnostima slične „formalnosti“ ne moraju da važe?)

Moja navodna zabluda od pre 10 godina odnosi se na kritiku postupanja tokom pandemije svinjskog gripa. Tada je tenderom nabavljena sporna vakcina preko niza posrednika, zastupnika i predstavnika. Da je ranije, a ne samo dan-dva pre potpisivanja ugovora, proglašena vanredna situacija (šta se čekalo do novembra?), do vakcine je moglo da se dođe direktno, za mnogo manje para.

Slažem se da je tadašnja direktorka Fonda za zdravstveno osiguranje nevina čamila u zatvoru. Proces nabavke vakcina ide na dušu nadležnog ministra zdravlja.

Epidemija variole 1972. godine uspešno je suzbijena proglašenjem vanredne situacije (iz posebnih razloga izuzetak je predstavljala teritorija KiM). Mere zabrana su bile oštre i sprovođene su po zakonu koji se od tada nije bitno menjao.

O dovoljnosti i primerenosti vanredne situacije nastaloj pretnji usled kovida 19 izjašnjavali su se i lekari i pravnici. Stekao sam utisak da je, uz retke izuzetke, u tom pogledu postignuta opšta saglasnost. Ništa nas ne sprečava da razgovor nastavimo u stručnim krugovima, kada sve prođe. To će biti prilika da otvoreno razmotrimo i propuste nagoveštene u oba naslova.

Autor je dr Zoran Radovanović, epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.