Živeli smo u vremenu kada smo mogli da budemo hrabri

BEOGRAD – Kultni film Srđana Karanovića “Nešto između” prikazan je sinoć u digitalno restauriranoj verziji u Jugoslovenskoj kinoteci, a kako proslavljeni reditelj za Tanjug kaže, danas, nakon skoro 38 godina od premijere, oseća se kao da će ga svi videti prvi put.

“Moram vam reći da sam prilično uzbuđen. Za mene je ovo velika čast i radost što su izabrali baš moj film da ga restauriraju i pruže mu novi život, što znači da će on u budućnosti imati neku novu publiku i živeti”, kaže na početku razgovora Karanović.

Proslavljeni reditelj tokom svoje duge karijere trudio se da svako njegovo ostvarenje bude drugačije, i u tome uspevao, te danas imamo najrazličitiju paletu u kojoj su neki koji su poneli status kultnih – poput “Petrijinog venca”, “Grlom u jagode”, “Mirisa poljskog cveća”… Kako i sam priznaje, oduvek se trudio da stiče nova znanja i “igra drugu igru”.

“Od najranijih dana kada sam počeo da se bavim ovim poslom, na film sam gledao kao na igru, a ako igrate stalno jednu istu igru, bude vam dosadno. Zato treba znati različite igre, znači pričati drugačije priče na različite načine uz različita sredstva. Ceo život sam se trudio da stičem znanja koja stičem i dan-danas kada mi više ne trebaju. Gledam tuđe filmove, zapažam, da bih mogao ili umeo da eventualno snimim nešto novo i drugačije, nešto što do sada nisam snimio”, kaže Karanović.

Svaki film koji je radio, dodaje, počinjao je kao izvestan izazov njemu samom, i uvek je radio nešto što ne ume, nešto što do tada nije uvežbao.
“To je potpuno suprotno od holivudske škole filma, više liči na Evropu ili neku jugoslovensku tradiciju u kojoj su postojali reditelji koji su se takođe igrali s filmom – pre svega Dušan Makavejev, kome sam se toliko divio. Nisam imitirao njihove filmove, ali sam se trudio da imam dovoljno slobode i hrabrosti da svaki put pokušam nešto novo”, objašnjava reditelj.

Na mišljenje mnogih, da je filmom “Nešto između”, ali i mnogim drugim tokom karijere, predvideo i prikazao ono što nas je tek čekalo iza ćoška, Karanović kaže da se nikada nije bavio time, niti mu je ikada bio cilj da bude “prorok”.

“Ali, svi moji junaci bili su junaci koji pokušavaju da žive svoje lične, intimne sudbine, a kao društvena bića okruženi su političkim zbivanjima. Ta politika, hteli ne hteli, to ne dozvoljava. Oni su svi društveno-politička bića, iako na to ne obraćaju pažnju, iako to prolazi pored njih. Tu se se osetile razne stvari koje smo i kasnije nažalost doživeli i proživeli.”

Prateći današnju kinematografiju, kako priznaje, nažalost, ne vidi filmove koji se bave nekom društveno-političkom stvarnošću, “gde se dešava taj bizarni, potkožni kontakt između lica i politike i društvenih zbivanja”.

“Danas je neko drugo vreme, digitalno vreme. Ne razumem digitalnu tehnologiju. Nisam je naučio. Teorijski to za režiju nije potrebno, ali se ne bih osećao slobodno i dobro kada bih radio film, a da ne znam šta je koje dugme na kom aparatu – tako se to nekad zvalo. Mislim da bih sve morao da učim ispočetka.”
Njegova generacija, ali i ona pre – Makavejeva, Živojina Pavlovića, Aleksandra Petrovića, kaže, imala je tu sreću jer je živela u vremenima koja su bar povremeno omogućavala autorsku slobodu i dozvoljavala da rade šta su hteli.

“Mogli smo da budemo hrabri, skloni eksperimentu u bilo kom pravcu. Danas je vreme drugačije. Našim filmovima nedostaje hrabrosti, ambicije da nešto traže, da probaju”, smatra reditelj.

S druge strane, u to vreme, po njegovom mišljenju, Jugoslavija je bila vrlo popularna u svetu i svet je interesovalo šta se dešava, a svake godine nekoliko filmova uspevalo je da ode i prikaže domaću kinematografiju.

“Plašim se da je danas reputacija naše zemlje vrlo loša, iz raznih razloga, i da ta situacija utiče na to da, inače filmovi nekih mladih talentovanih autora, ne dožive da svet vidi ono što oni rade. U digitalnom vremenu, festivala je previše, ljudi filmove ne gledaju u bioskopu, već na linku”, zaključuje reditelj, smatrajući da je, nažalost, izgleda prošlo vreme kada su domaći filmovi prikazivani i bili nagrađivani u Kanu, Puli, Veneciji…

(Tanjug)

Napišite komentar