Lula

Još od vremena prvobitne akumulacije duvana iz Amerike u Evropu duhovi Indijanaca sa neizrecivom čežnjom lutaju po belosvetskim duvandžinicama, zalaze u paklice cigareta i traže mir u lulama iz kojih su svi tragovi prošlosti odleteli s dimom. Ima li šta još da se doda istoriji dugoj pola milenijuma u kojoj je pušenje na lulu zauzelo više mesta i vremena nego što može da pretpostavi bilo koji potrošač ili protivnik ovog opasnog zadovoljstva.

Kada su prvi osvajači Novog kontinenta došli u kontakt sa indijanskim običajima da se pluća pune dimom, to im se sigurno činilo kao vrsta ekstremnog sporta, budući da su Evropljani hiljadama godina imali problema sa dimom u sopstvenim kućama. Međutim, đavo im nije dao mira, pa su diplomatski razlozi doveli u vezu španske vojnike i vračeve – duvanski dim postao je vrsta obostrane diplomatske note. Tako je popločan put kojim su iz Amerike u ostale delove planete stigli krompir, kukuruz i – duvan.

Danas najbolje lule prave Englezi, Italijani, Šveđani, Amerikanci i Holanđani. Najkvalitetnije lule prave se od korena žbunastih biljaka koje rastu na Mediteranu. U Italiji postoje pravi „rudnici“ sirovina odakle se uzima ovo korenje zaboravljeno u zemlji kada se sama biljka već osušila. U našim krajevima lule se prave od korena vresa, ruže, trešnje, kao i od gline, a u svetu se koristi i klip kukuruza, koji posle specijalne obrade ima izvesne prednosti nad skupim primercima od drveta. Ipak, najbolje lule prave se od drveta koje je raslo u vulkanskom zemljištu, jer tu leži prava tajna: lula je ognjište koje ne bi smelo da gori već samo da drži žar i istovremeno daje šmek duvanu.

Da li je konsumiranje duvana putem lule ritual ili zavisnost – ostaje diskutabilno. Stare indijanske civilizacije smatrale su da duvanski dim pomaže bolesnicima i da bistri um. Danas, međutim, duvan stoji na listi opasnih ili, u najmanju ruku, nezdravih materija. Čaroban dim, otrov, droga, zabava za sirotinju ili…

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.