Pošta, pošta

Rekoše mi jednom prilikom da sam namćor. Kao, treba da nađem nekoga o kome ću voditi računa, a da taj neko ne bude mnogo naporan. Recimo, neka to bude papagaj.

Kažu, papagaj je jedna normalna ptica, voli čovekovo društvo, voli da bude mažen i pažen. Prvo ga naučiš da čuči na prstu, a onda počneš da ga dresiraš da govori. „A šta ako bude žensko?“, pitam ja.

To se nikad ne zna, kažu oni. Papige nemaju „one stvari“, ama baš ništa, to je jedna veoma konzervativna ptica. Papagaji su rođeni individualci i strogi puritanci, jedina im je strast govorancija, rođeni su političari. Samo ga uvek moraš nahraniti kikirikijem kad god ponovi neku reč za tobom. Tako jedan papagaj bude primljen na probni rad.

Ćale je odmah zaseo pred kavez i počeo da drži prvu lekciju. „Zdrrrrravo.“ „Reci: zdrrrrrravo.“ Prostor mi ne dopušta da lekciju napišem u celini, ali je te večeri posle prvog časa kikiriki jeo ćale. Papagaj je samo ćutao i klatio se na svojoj ljuljašci i – ni reč. Pomislili smo da je gluvonem, a pred gostima je umelo da nam bude i užasno neprijatno: „Večeras nije raspoložen“, izvinjavali bismo se u papagajevo ime.

Sledećih meseci stvari su se popravile, doduše, delimično, jer je jednog vikenda papagaj odjednom prolajao. Naš pas je lajao, a papagaj je žestoko reagovao uzvratnim lavežom. Sutradan je počeo i da zviždi, što je bila posledica gledanja fudbalskih utakmica (kavez je stajao pored televizora), a jedina ljudska stvar koju je savladao da izgovori bilo je pitanje: „Ko je?“ Nakon jedne noći kada se papagaj intenzivno posvetio zviždanju, otišao sam do radnje gde je ptica kupljena.

„Molim vas, naš papagaj danju laje i ponavlja: „Ko je, ko je?“, a noću zviždi“, rekao sam oštro. Prodavac me je pogledao kao da sam najveća naivčina i predložio da kavez pokrivamo noću. Tako prosto, kako se samo toga nisam sam setio. Noćno divljanje je prestalo, ponovo je zavladao mir.

Jednog ponedeljka nikoga nije bilo kod kuće, osim papagaja, naravno, a na vratima se pojavio poštar i pozvonio. „Ko je?“

„Pošta“, odgovorio je čovek. „Ko je?“, opet iznutra. „Ko je?“ „Pošta.“ „Ko je?“ „Pošta!“ „Ko je?“ „POŠTA!“ Ne zna se koliko je drama potrajala, ali kada smo se vratili kući, zatekli smo pisma i račune koji su ležali na pragu razbacani kao Srbi u dijaspori. Kada smo ušli u kuću, papagaj se pohvalio svojim obogaćenim rečnikom: „Pošta, pošta, pošta, pošta!“

Kako čovek da ne bude namćor?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.