Brze Internet veze – power lines
Iza misterioznog naziva power lines krije se tehnologija povezivanja na Internet preko standardnih električnih vodova. Prva testiranja ovakvog sistema prenosa su sprovedena 1997. godine, da bi, tokom 1998. i 1999. godine, bili postignuti veoma dobri rezultati u Velikoj Britaniji, SAD-u, Singapuru i Švedskoj – protok od 2 Mbps.
Ipak, niko nije bio dovoljno ubeđen da je ova tehnologija isplativa i da se na nju treba „kladiti“. Stoji činjenica da su električni vodovi rasprostranjeniji čak i od telefonskih žica i da, samim tim, predstavljaju već spremnu, ogromnu infrastrukturu za „power lines“ koncept povezivanja na Internet. Za novu tehnologiju nisu pokazale dovoljno interesovanja ni elektroprivrede, koje bi mogle da imaju najviše koristi. Kritičari su odbacivali tehnologiju, jer nije pokazala bolje rezultate od DSL-a ili optičkih kablova. Ali zagovornici pristupa su ukazivali na činjenicu da rezultati nisu bolji, ali ni gori.
Glavna smetnja razvoju i prihvatanju ove tehnologije jeste arhitektura električne mreže, koja nije projektovana za prenos podataka: postoji veliki broj prepreka, u vidu transformatora, koji otežavaju prenos. Takođe, uočena je i pojava interferencije signala zbog korišćenja uređaja, kao što su mikrotalasne pećnice. Britanska kompanija Nortel, pionir u oblasti „power lines“ tehnologija i najveći njihov zagovornik, u fazi testiranja je uočila još jednu, veoma nezgodnu pojavu: stubovi ulične rasvete su mogli da se ponašaju kao antene, ometajući signale koji putuju kroz električne vodove. Posle neuspešnih testova u Mančesteru, kompanija je napustila čitav posao 1999. godine, ne uspevši da privuče partnere i investitore.
U nekim drugim testovima je izbegnuta pojava interferencije talasa, ali je brzina protoka bila jedva malo veća ili jednaka onoj kod telefonskih modema. Zagovornici tehnologije su skretali pažnju na to da su u testovima korišćeni kablovski modemi, i da bi se sa posebnom opremom postigli mnogo bolji rezultati. Kada se učinilo da je koncept „mrtav“, pojavila se kompanija Media Fusion iz Teksasa, koja je patentirala tehnologiju koja omogućuje brzine prenosa od 2,5 Gbps – u proseku 1.000 puta brže od standardne ponude u oblasti prenosa pomoću optičkih kablova.
Koncept je „podgrejan“, interesovanje obnovljeno – ostaje da se vidi kakvi će biti rezultati budućih testova i da li će postojati dovoljno veliko interesovanje investitora u ovoj oblasti. Jedina država u kojoj se, za sada, ozbiljno razmišlja o „Internetu kroz utikač za struju“ je Nemačka, gde je Gornji dom Parlamenta, u aprilu 2001. godine, odobrio zakon koji reguliše ovu oblast i omogućio nemačkoj elektroprivredi da postane konkurent telekomunikacijskim kompanijama i Internet provajderima.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.