U trendu

Nobelova nagrada – put ka slavi

Svake godine, komitet za dodelu Nobelove nagrade u Stokholmu, odn. Oslu (za Nobelovu nagradu za mir), poziva na hiljade naučnika iz celog sveta da predlože svoje kandidate za pojedine nagrade. Zatim se od februara do oktobra ovi predlozi proveravaju i procenjuju. Na godišnjicu smrti Alfreda Nobela, 10. decembra, komitet u Stokholmu objavljuje dobitnike Nobelove nagrade za tekuću godinu. Nagrade se dodeljuju iz oblasti fizike, hemije, medicine, literature i za doprinos svetskom miru i razumevanju među ljudima i nacijama.

Alfred Nobel je rođen 1833. god. u Stokholmu, u porodici inžinjera. Kada je imao 9 godina, njegova porodica se preselila u Rusiju, gde su on i njegova braća dobili prvoklasno privatno obrazovanje iz društvenih i prirodnih nauka. Nobel je 1866. god. otkrio dinamit i njegovom proizvodnjom u preko 20 zemalja, postao jedan od najbogatijih ljudi svoga vremena. Bio je autor preko 350 patenata, pesnik i dramski pisac i čak se ozbiljno nosio mišlju da se posveti samo pisanju. Međutim, česta upotreba dinamita u ratne svrhe, nanosila je ozbiljne rane njegovoj humanističkoj i pesničkoj duši i nesnosno opterećivala njegovu savest. To je bio glavni povod da u svom zadnjem testamentu, sačinjenom 27. novembra 1895. godine, oko godinu dana pre svoje smrti, napiše ključnu rečenicu za izbor budućih dobitnika nagrade, koja će nositi njegovo ime: „Kapital treba da se upotrebi za stvaranje fonda, čija godišnja kamata treba da se dodeljuje kao nagrada onima, koji su u protekloj godini čovečanstvu bili od najveće koristi.“ Umro je 10. decembra 1896. god. od srčanog udara u svom domu u italijanskom San Remu.

Prve Nobelove nagrade dodeljene su 1901. godine. Međutim, u prve dve dekade XX veka, lomila su se koplja oko kriterijuma za dodelu kamate Nobelove zaostavštine. Tako je, možda najveći naučni genije svih vremena, Albert Ajnštajn, jako dugo čekao na ovo odlikovanje. Razlog tome je što je žiri smatrao da je njegovo istraživanje na polju teoretske fizike od zanemarljivog praktičnog značaja. Umesto toga je npr. 1912. godine dodeljena nagrada za izum automatskog svetionika. Godinama se na Švedskoj Kraljevskoj Akademiji Nauka i Umetnosti vodila polemika oko Alberta Ajnštajna i pitanja, da li i teoretski fizičari ulaze u konkurenciju za prestižnu nagradu. Obrazloženje odbijanja komiteta je uvek bilo isto: Ajnštajnovo delo je čista teorija, neupotrebljiva u praksi. Komitet je ipak 1921. godine Ajnštajnu konačno dodelio Nobelovu nagradu za fotoefekat i rad na polju kvantne mehanike. Njegova teorija relativiteta nije bila ni pomenuta.

Danas teoretičari i praktičari imaju podjednake izglede za dodelu nagrade. Ali sada se javljaju druge teškoće. Naime, prava bujica naučnih otkrića i objava, šveđanima sve više otežava izbor. Osim toga, tzv. „grupe za vršenje pritiska“ („pressure groups“), pokušavaju da utiču na odluke žirija. Ne treba zanemariti ni političke faktore, koji opet žele da sprovedu sopstvene rezone. Zbog toga komitet sve više vodi borbu da sačuva neutralnost i samostalnost u odlučivanju, pa naučnici u tajnosti bivaju obavešteni o njihovoj nominaciji. Ipak, nije redak slučaj da neki od nominovanih obaveštavaju svoje kolege širom sveta, ne bi li oni povukli svoje veze i dodatno pritisnuli žiri. Zato dodela Nobelove nagrade sve više liči na vašar egoizma, sujete i taštine, a sve manje na izvornu humanističku ideju o nagrađivanju onih koji su najviše doprineli dobrobiti čovečanstva u protekloj godini.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.