Običaj koji je nekad bio svetinja, danas izaziva nelagodu i tiho se izbegava.
Nekada se ovaj običaj poštovao kao svetinja. Bio je znak poštovanja, zajedništva i duhovne povezanosti. Ljudi su ga prenosili s kolena na koleno, kao nepisano pravilo koje se ne sme prekršiti. Danas? Danas ga se mnogi klone, kao da nosi lošu sreću.
Šta se promenilo?
U eri brzine, tehnologije i racionalnog razmišljanja, sve što miriše na „sujeverje“ gura se u stranu. Običaji koji su nekad bili stub zajednice sada se doživljavaju kao potencijalna opasnost. Ljudi se plaše da ih praktikuju – ne zato što ne veruju, već zato što ne žele da „izazivaju sudbinu“.
Primer iz sela
U mnogim selima, običaj da se ne iznosi smeće iz kuće posle zalaska sunca bio je svetinja. Verovalo se da se time „iznosi sreća“ iz doma. Danas, kad neko to pomene, dočeka ga podsmeh. Ali zanimljivo je da stariji i dalje ćute kad padne mrak – iz poštovanja, ili iz straha, ko će ga znati.
Strah kao nova tradicija
Ono što je nekad bilo svetinja, sada je postalo tabu. Ljudi ne znaju da li da se smeju ili da se povuku. A negde duboko, ostaje osećaj nelagode. Jer običaji, ma koliko ih potiskivali, nose u sebi kolektivno pamćenje.
Praktična strana običaja
Iako deluje kao praznoverje, mnogi običaji su imali praktičnu svrhu. Nisu se iznosile stvari noću – ne zbog magije, već zbog bezbednosti. Nisu se pozajmljivale stvari na praznik – ne zbog uroka, već da se sačuva mir u kući.
Možda je vreme da prestanemo da se smejemo starim običajima. Ne moramo ih slepo slediti, ali možemo ih razumeti. Jer u svakom od njih ima zrno mudrosti, straha i ljubavi – baš kao i u nama.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com