Ovo ostrvo je 1.000 puta radioaktivnije od Černobilja (video)

Odbrojavali su s broda sa sigurne udaljenosti. I kad je odjednom grunulo, u samo nekoliko sekundi plamena kugla raširila se do radijusa od pet kilometara. Pečurka se uspinjala kilometrima iznad kratera koji je nastao na mestu ostrvceta Elugelab, širine skoro dva kilometra i dubine 50 metara. A tog 1. novembra 1952. prestao je Elugelab, u athipelagu Enewetak na teritoriju današnje Republike Maršalova ostrva, prestao je da postoji.

Ogromni talasi koje je hidrogenska bomba podigla pri toj eksperimentalnoj eksploziji vojske SAD-a, u trenutku su zbrisali kompletnu vegetaciju na ostrvu, a jednom kad se nuklearna pečurka slegla, na atol se spustio sloj pepela i prašine. Radioaktivne, naravno. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine na ovom atolu danas žive ljudi, i to njih 664.

A u kakvom okruženju žive, pokazala je studija objavljena na PNAS-u kojom sunaučnici sa Univerziteta Kolumbija merili nivo radioaktivnih izotopa i pozadinskog gama zračenja kao posledicu ukupno 67 nuklearnih eksplozija tokom američkih eksperimenata od 1946. do 1958. godine na koralnim ostrvima Bikini i Enewtak.

Na 11 ostrva istraživači su pronašli znatne koncentracije americijuma 241, cezijuma 137 i plutonijuma 238, 239 i 240. Reč je o vrlo nezgodnim izotopima, posebno radioaktivnim i veoma opasnim po ljude u bilo kom životnom dobu. Na četiri atola Maršalovih ostrva izmereni su nivoi radioaktivnosti između 10 do čak 1.000 puta više nego što se danas mogu izmeriti u neposrednoj blizini NE Černobilj.

Još 1956. agencija za nuklearnu energiju SAD-a proglasila je Maršalova ostrva radijacijom najkontaminiranijim područjem na svetu. Međutim, zašto je radijacija ovde i dan danas tako visoka? I to uprkos „samo“ 67 eskperimantalnih eksplozija na tom prostoru, odnosno 6 posto od ukupno 1054 koje su prema službenim podacima izvele SAD tokom decenija trke u nuklearnom naoružanju?

Razlog tome je to što je za vreme tih 67 eksplozija oslobođena ukupna energija nešto veća od polovine svih ostalih, znači skoro 1.000 preostalih drugih američkih nuklearnih ogleda. U svoje vreme, davno pre 21. oktobra 1986. kada su Maršalova ostrva proglasila nezavisnost od SAD-a, američka vlada preselila je kompletnu populaciju s ovdašnjih ostrva.

Na Bikiniju ni danas ne živi niko, osim petorice zaposlenih na brzi oko tog mesta. Ali, svuda na okolnim koralnim ostrvima živi nekoliko hiljada ljudi, užasno izloženih preostaloj radijaciji. Samo u oglednoj eksploziji poznatoj kao „Castle Bravo“ 1954. na Bikiniju, hidrogenska bomba je bila oko 1000 puta snažnija od onih koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki devet godina ranije.

U istoriji je ostalo upisano i to da je krajem 1960-ih SAD nakratko proglasio to područje sigurnim za povratak, čak i na Bikini, gde se čak i vratilo nekoliko porodica Bikinaca, da bi ih 1978. morali opet da ih proteraju na relativno sigurnu udaljenost nakon što se pročulo da su ti ljudi u svojim telima akomulisali velike količine radioaktivnosti.

Bombe koje su bacali na ovim mestima isprva su bile obične plutonijumske poput onih koje su spržile, razorile i zatrovale Hirošimu i Nagasaki, puke petarde u odnosu na ono što je usledilo samo nekoliko godina kasnije. Prvu hidrogensku bombu bacili su na Enewetak 1951. godine, prethodno je maštovito nazvavši „Ivy Mike“.

U tri naredne godine ova koralna ostrva razarala su sve gore i gore nuklearne eksplozije. Jedini razlog zašto se uopće iko vratio na Enewetak bilo je to što su do 1980. američke vlasti temeljno dekontaminisake to područje. Sada se ispostavilo da ni to nije bilo dovoljno. Ni stanovnici drugih atola nisu prošli bolje.

Stanovnici atola Rongelap, na kojem danas živi još 79 ljudi, verovali su da su s udaljenosti od 152 kilometra od Bikinija relativno sigurni od najsnažnije eksplozije svih vremena iz projekta Bravo iz marta 1954. Ispalo je, međutim, da nisu, da su ih temeljno zasule radioaktivne padavine. Slično su prošli i tadašnji stanovnici atola Utirik, udaljenog od Bikinija čak 483 kilometara.

Njih su tadašnje vlasti SAD-a evakuisale tek nekoliko dana nakon eksplozije, a posledice kontaminacije radijacijom i radioaktivnim izotopima osećaju se i danas i to je ono što su ljudi sa Univerziteta Kolumbija izmerili. Pre nekoliko godina naučnici sa Stenforda posetili su Bikini kako bi istražili stanje života u moru.

Ostali su iznenađeni da morsko dno tih koralnih ostrva, koja su ljudi 70 godina ranije bombardovali sa čak 23 eksplozije, buja životom. Tune, ajkule, razne vrste riba odavno neviđene i po brojnosti i po veličini, korali veličine automobila i sve drugo, procvali su dok ljudima nije padalo na pamet da se ovde uopšte zadržavaju.

Samo, ta idila u sebi krije nešto nezamislivo zlokobno, počev od samog povoda da se pokrene istraživanje ovakve vrste. Povod je bilo navodno viđenje mutiranih ajkula kojima je nedostajala druga leđna peraja. Ispalo je da su priče o radioaktivnim ajkulama tačne. Izvještaj najnovijeg istraživanja objavljenog na PNAS upozorava na novi problem, pored onih do 1000 puta radioaktivnijem mestu od Černobila.

Velike količine radioaktivnog sedimenta nataložile su se tokom decenija na dnu u neposrednoj blizini ovih koralnih ostrva i nešto od tog materijala more delovanjem talasa periodički nanosi na plaže atola. S porastom nivoa mora usled globalnog zagrevanja i klimatskih promena naučnici procjenjuju da će to biti sve gore i gore i da će atoli u Maršalovim ostrvima, umesto da se polako oslobađaju radijacije, biti sve zagađeniji.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike