Na Marjanovića ne računati ovog leta

Sportska javnost deluje ucveljeno što Boban Marjanović neće igrati na kvalifikacionom olimpijskom turniru u Beogradu (4-9. jul), dok izgleda da je u srpskoj reprezentaciji – ma koliko to zvučalo paradoksalno – svima pao kamen sa srca što je došao kraj poslednjoj, „dramatičnoj” epizodi u košarkaškom serijalu „Marjanović”.

Foto: Beta

Foto: Beta

Napravila se lažna slika i o našem timu i o centru San Antonija, kao da srpska selekcija ne postoji bez njega, da sve pada u vodu ako on sa svojih 220 cm na ispuni naš reket. Davati toliki značaj tom košarkašu (inače vrlo dobrom igraču) u najmanju ruku vređa ponos Miloša Teodosića i ostalih naših asova koji su u proteklih deset meseci bili stubovi svojih ekipa, a ne vodonoše. Takođe i svih onih koji su ostavili dubok trag u reprezentaciji.

Neko će možda reći da je bolje biti poslednji u gradu nego prvi u selu, ali niko živi ne može da dokaže da je Boban Marjanović imao sezonu za pamćenje u NBA. U idealnim uslovima s njim bismo sigurno bili jači, ali ovako, posle svega što se zbivalo poslednjih dana i nedelja (prvo rekao da će igrati na kvalifikacijama, pa otkazao selektoru dan pre početka priprema), njegovo pojavljivanje u državnom timu bi verovatno bilo kontraproduktivno.

Za one koji ne umeju da čitaju između redova, ono što su kapiten Miloš Teodosić i Stefan Marković rekli na pres-konferenciji u „Kraun plazi”, u „prevodu” znači: „Briga nas što ne igra Marjanović”! Teodosić je istakao da reprezentacija trenutno ima samo jedan problem, to što je Nemanja Bjelica povređen. Marković se nadovezao: „Svaka čast svim momcima koji su došli”! A oni koji nisu došli, njih nisu ni pomenuli. Čak ni uzgred…

Jedan od najuspešnijih evropskih stručnjaka, naš „zlatni” selektor Svetislav Pešić često ističe – poučen ličnim iskustvom – da niko ne može da bude veliki trener ukoliko nije spreman da povremeno prekrši makar neke od svojih principa. Tako je, recimo, vratio u reprezentaciju Nemačke dvojicu važnih igrača koje je prethodno eliminisao iz određenih razloga. I Nemci su tog leta osvojili zlato na „Evrobasketu 1993”.

Ovo sada nije pitanje samo principa Aleksandra Đorđevića koga su u reprezentacijim, od mlađih kategorija do seniora, trenirali i Krešimir Ćosić i Zoran Slavnić i Dušan Ivković i Željko Obradović. Ovo nije ni stvar za poređenje s nepisanim starim pravilom naših čuvenih stručnjaka (koje je i Đorđević osetio) – „ko nije s nama od početka, neće biti ni posle” – jer vremena su se promenila. Danas se reprezentacije podređuju zahtevima klubova, ukoliko procene da im je to u interesu.

Sada se nameće pitanje šta bi zaista Đorđević dobio a šta izgubio ukoliko bi posle kvalifikacija (pod uslovom da se plasiramo) pozvao Marjanovića. Verovatno bi izgubio više, jer trebalo bi ostalim igračima da objasni takvu svoju odluku, a u tom objašnjavanju mogla bi da se izgubi i ona dragocena komunikacija koja se po navici naziva „dobra atmosfera”.

U„Kraun plazi” reprezentacija je delovala kao tim. Od generalnog sekretara Dejana Tomaševića do najmlađeg igrača svako je rekao pravu stvar, spontano, bez teških reči, bez gorčine, bez osuda, ali s jasnom porukom: mi smo ti koji se pitaju za sudbinu reprezentacije Srbije.

(Aleksandar Miletić, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar