Ohrabriti dete

Strah roditelja da im se dete ne povredi je sasvim normalan, ali bi ga trebalo savladati kad god je moguće (i bezbedno po dete), kako bi se detetu omogućilo da se pravilno razvije i fizički i psihički.
Često će roditelji, naročito majke, da viknu za detetom da ne trči jer bi moglo da padne, da se ne penje na drveće, klupe, stolice i slično, jer bi moglo da padne, da ne ide ovamo, da ne ide onamo, ne radi ovo ni ono… Naravno, u nekim situacijama ovakva roditeljska upozorenja biće sasvim na mestu – dete svakako ne treba pustiti da gura prste u šteker ili da učini bilo šta što bi ga ozbiljno moglo povrediti. Međutim, ne treba otići ni u drugu krajnost i svojim strahom mu maltene onemogućiti da se kreće.
U čemu je ovde problem? U tome što dete treba da se kreće – a ako mu se zabranjuje da trči, da se popne na drvo (neko manje i lakše za penjanje), u suštini, da učini bilo šta rizičnije od hodanja, dete postane tromo i trapavo i zaista sklono povredama. Zato što nije naučilo da koristi svoje telo ni njegove mogućnosti, pa je maltene svaki njegov pokret rizičan.
Najbolje je naći bezbedno rešenje koje ipak neće ograničiti vaše dete. Postoji li to? Postoji. Učite dete, već od malih nogu, da isprobava mogućnosti svog tela, i to u bezbednim situacijama, dok ste vi tu. Dobro je već s bebom raditi različite vežbe kako biste je „razmrdali“ i razvili joj pokretljivost, a kasnije dete treba pustiti da samo istražuje. Recimo, podstaknite dete da se popne na nisku stolicu, da se prevrne preko glave na tepihu i slično. To ga neće povrediti, a omogućiće mu da istražuje i uvežbava mogućnosti svog tela.
Još nešto: ako dete u nekom od ovih pokušaja padne (kao što, pre ili kasnije, sasvim sigurno hoće), ne pokazujte strah. Radi se o padovima koji ga neće povrediti, a pokazalo se da se, kad se o bezazlenim padovima radi, dete ne uplaši ukoliko ne vidi da se njegovi roditelji plaše. Ako pokažete strah, rizikujete da vaše dete postane plašljivo kad se o kretanju radi, i to u situacijama kad realnog razloga za strah nema, što, kao što smo već rekli, dovodi do veće opasnosti od povreda. Hoće li zbog ovoga vaše dete postati neoprezno, pa se zato povrediti? Ne – jer će ga neki pad zaboleti, a to će mu, i bez sa strane nametnutog straha, biti dovoljno upozorenje da bi trebalo da pripazi.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Afrodita Dragaj

    Pozdrav. Svaka čast i za ovaj članak. Nikoga u životu ne treba sputavati, niti mu „kljucati“ nad glavom. Zamislite sebe da vam neko stalno stoji nad glavom i govori „ne ovo, pazi ono“, a naročito deci koja su ipak u razvoju, u fazi upoznavanja sebe, svog tela i mogućnosti. Kao što ste i sami rekli, naravno da treba da budemo obazrivi i upozorimo ih na opasnosti, štitimo ih, ali, po meni, upoznavanje sa realnim opasnostima i sputavanje u kretanju bitno se razlikuje. Svako od nas voli slobodu i to da veruje u sebe i svoje mogućnosti.

Ostavite komentar