Danas je Vidovdan

– Danas je narodni i crkveni praznik Vidovdan, čiji naziv potiče od svetog Vida, koji je, prema predanju, bio čudotvorac i iscelitelj, naročito u lečenju očiju.

sveti_vid4

O poreklu narodnog naziva za ovaj praznik postoji više verzija, ali nijedna nije dokazana odnosno potvrđena. Po jednoj je ovaj praznik nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni bog.

Po drugoj interpretaciji su poštovanje svetog Vida (lat. Sanctus Vitus) doneli sa sobom nemački katolički rudari Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. To tumačenje se može lako pobiti kada se uzme u obzir da je ovaj praznik poznat i kod Bugara iako Bugarska nikada nije bila pod uticajem Rimokatoličke crkve, takođe ne treba sv. Vida isključivo dovoditi u vezu sa rimokatoličanstvom, jer je on ranohrišćanski svetac, koji se poštovao još pre podele hrišćana na pravoslavce i katolike. Međutim treba imati u vidu da su u Polablju gde je takođe poštovan Svetovid, njegova svetilišta mahom zamenjena crkvama posvećenim svetom Vitu, što upućuje na zaključak da je kult poštovanja staroslovenskog paganskog božanstva Svetovida zamenjen kultom sv. Vitusa (t. j. kod zapadnih Slovena kultom sv. Vita, a kod južnih Slovena kultom sv. Vida).

Kod Srba i Bugara koji iako priznaju sv. Vida, kao ranohrišćanskog sveca, ovaj dan se poštuje više kao narodni praznik Vidovdan. 

Od Kosovske bitke, na Vidovdan 1389, obeležava se i kao dan svetog velikomučenika cara Lazara i ostalih srpskih mučenika. Zbog toga se tog dana ne peva, ne igra i ne veseli.

Predanje kaže da kukavica koja se oglasi u proleće prestaje da kuka posle Vidovdana.

danas-je-veliki-pravoslavni-parzanik-vidovadan
1389. na polju Kosovu odigrala se presudna bitka srpske i turske vojske, bitka koja je označila početak kraja nezavisne srpske države i otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu.

Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni pobednika. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Srpski kralj Bosne Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru, suočenim sa islamskom najezdom posle pada u vazalni položaj romejskog (vizantijski) i bugarskog cara, pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima. Slično pismo poslao je u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz.

Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara – kneza Lazara Turci su zarobili i posekli, a sultana Murata I ubio je srpski ratnik Miloš Obilić, probivši se kroz tursku vojsku.

U svakom slučaju, nesporna je posledica sudara hrišćanstva i islama i dveju u svemu različitih kultura – Srbija je, budući da nije imala tako velike rezerve kao Otomansko carstvo, ubrzo postala vazalna država.

vid

Sedam decenija kasnije, pokorena je i potom provela četiri veka u ropstvu.

Kosovskoj bici prethodio je poraz Srba na Marici 1371, kad su poginuli gospodari srpske države Makedonije, kralj Vukašin Mrnjavčević i njegov brat despot Jovan Uglješa.

Turci su potom dvaput upadali u zemlje kneza Lazara, ali su potučeni 1381. kod Paraćina i 1386. kod Pločnika, a osetne gubitke naneo im je i vojvoda Vuković 1388. kod Bileće. Kosovska bitka postala je predmet legende, najpre kod bugarskog pisca Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbinija u delu „Il Regno degli Slavi“ (Carstvo Slovena), a najviše u ciklusu veličanstvenih srpskih narodnih pesama.

 

 

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar