Povezati se sa svojim telom

Mnogo ih je danas, kad stalno brinemo oko svega i svačega i svakodnevni napori nas iznuruju, koji maltene nikakvu vezu nemaju sa sopstvenim telom. A to onda dovodi i do otuđenja od drugih – ako ne umemo da osluškujemo sebe, teško da će do nas dopreti problemi drugih i teško da ćemo s bilo kim moći da uspostavimo pravi kontakt.

Foto: Railaspindolabirds/Pixabay.com

Foto: Railaspindolabirds/Pixabay.com

Veza sa sopstvenim telom se prilično lako gubi. Jurite ovamo, jurite onamo, brine vas i ovo i ono i nešto treće, toliko je toga što treba pozavršavati, ko još ima vremena da obrati pažnju na sopstveno telo? Nešto vas probode – ma, nema veze, svakog negde probada; dok vas ne natera da se presamitite od bola, nije važno. U telo trpate bilo kakvu hranu, nema veze, gorivo je gorivo, ne unosite dovoljno tečnosti, pijete puno kafe da vas razbudi i održi sposobnim za napore, zanemarite svaku nelagodnost koju osetite. Kako se osećate? Iskreno rečeno, nemate pojma – ide nekako, još se niste srušili, i to je otprilike to.
Nevolja s ovakvim pristupom, kome mnogi pribegavaju jer im se čini da nemaju vremena za nešto drugačije, jeste to da vas to prvo otuđi od sopstvenog tela, zatim od sopstvenih emocija (osećate se otupelo i samo se trudite da pregurate dan), a onda vas otuđi i od drugih ljudi – kako pravilno razumeti tuđe potrebe, kad ni sopstvene ne osećate? Kako zaista komunicirati s drugima kad ne komunicirate ni sa sobom? Rezultat bude da se osetite distancirano od svega, distancirano od svih, usamljeno, a ne znate kako to da prevaziđete (tu vam brbljanje, mobilni, poruke, kao ni komuniciranje putem interneta nimalo ne pomažu), možda nekontrolisano brbljate sa svakim ko bi hteo da razgovara s vama (takvih bude sve manje i manje), nesrećni ste, i jednostavno ne znate šta da uradite – šta god da pokušate, ništa vam ne pomaže, ne stvarno, možda vas, recimo, šoping nakratko obraduje, ali ni to ne potraje.
Šta učiniti? Povremeno zastati i upitati se šta osećate. Ako ne umete jasno da odgovorite sebi (znate samo da ste bezvoljni, umorni, ni do čega vam nije, ili, eto, gurate nekako, ima i onih kojima je teže nego vama), pronađite način da se povežete sa svojim telom. Za nekog je to duboko disanje, za nekog ples, za nekog joga, trčanje, otkrijte šta je to što pomaže vama – cilj je da osetite svoje telo, da ste u stanju da se usredsredite na disanje, na svaki pojedini pokret, na dodir; recimo, kad jednom rukom dodirnete drugu, da stvarno osetite taj dodir, ne da samo užurbano slegnete ramenima i pređete na sledeću obavezu. Hrana koju ste pojeli – da li vam je prijala ili vam pravi probleme? Da li ste uneli dovoljno tečnosti, ili samo što ne dehidrirate? Koje emocije stvarno osećate? Jednom kad se ponovo povežete sa svojim telom, bićete u stanju da procenite takve stvari i mnogo više, a dođe prosto kao iznenađenje koliko su nakon toga i reakcije drugih ljudi jasnije i koliko su vam bliži.
Da ne bude zabune, ne kažemo da celog dana samo na svoje telo i njegove potrebe treba da obraćate pažnju. Daleko od toga; za to zaista niko nema vremena. Ipak, zastanite povremeno da proverite da li ste i dalje u kontaktu sa svojim telom, jeste li svesni šta vaše telo oseća. Ako jeste, super; ako niste, bavite se onim što će vam omogućiti da ponovo „uspostavite kontakt“. Možda deluje komplikovano i nedovoljno jasno kad se o tome priča, ali jednom kad s tim krenete, stvari idu „po osećaju“ i prilično brzo se snađete.

Ostavite komentar

Ostavite komentar