Zašto lažemo?

Pričica o baronu Minhauzenu dovela nas je do osnovnog pitanja: Zašto lažemo?

„Žao mi je što ću vas razočarati, ali ja ne umem da lažem. Nikada nikoga u životu nisam slagao…“ Ovim rečima je višestruki šampion takmičenja u laganju, koje se već sedamdesetak godina održava u američkoj državi Viskonsin, osvojio simpatije publike i još jedan trofej za svoju vitrinu.

Foto: Kevinschmitz/Pixabay.com

Foto: Kevinschmitz/Pixabay.com

Zanimljivo je da izjava ovog lažova „iz hobija“ nimalo ne bi dobila na istinitosti da ju je izgovorio bilo koji drugi stanovnik planete.

Svi lažemo, da se razumemo odmah, iako znamo da ne treba. Pa zašto to, ipak, radimo?

Potreba za prihvatanjem, očuvanje samopouzdanja, izbegavanje nevolja – razlozi su mnogobrojni.

Prema nekim pokazateljima, ljudi lažu u proseku 11 puta nedeljno.

Svakog dana drugi nas slažu od 10 do 200 puta, a ekstrovertni lažu više od introvertnih.

Šta se sve skriva iza laganja, zašto to radimo, koliko često i koga lažemo?

Istina broj jedan vezana uz laganje:

Laganje je kooperativni čin. Razmislite o tome, laž nema apsolutno nikakvu moć samim izgovorom. Njena moć nastaje kada neko drugi pristane verovati u nju.

Dakle, ako vas je u nekom trenutku neko lagao, to je zato jer ste pristali na to da vam se laže.

Naravno, nisu sve laži štetne. Katkad smo voljni saučesnici u obmani radi socijalnog dostojanstva, možda kako bismo sačuvali tajnom ono što bi trebalo ostati tajna. Kažemo: “Lepa pesma.“ i kada nam se baš i ne dopada; “Draga, uopšte ne izgledaš debelo u tome.“ – čak i kada mislimo suprotno…
Ali, postoje trenuci kada smo nevoljni saučesnici u obmani, što može imati ozbiljne ili dramatične posledice po nas.

Obmana je ozbiljan posao. Obanjivač će vam u stvari ponuditi na tacni ono čega ste „gladni“, zbog čega ćete zanemariti upozorenja koja možda osećate.
I to je srž svega.

Ako ne želite biti prevareni, morate znati šta je to za čime gladujete. I svi to zapravo mrzimo priznati. Mi želimo biti bolji, pametniji, moćniji, viši, bogatiji – lista se nastavlja.

Laganje je pokušaj da se ta praznina premosti, da se povežu naše želje i naše fantazije o tome ko i kakvi bismo želeli biti sa onim što zaista jesmo. I svi smo i te kako voljni ispuniti te praznine u svojim životima laganjem.

Studije pokazuju da ste tokom samo jednog dana slagani između 10 i 200 puta. Neverovatno? Mislite?

Naravno, mnoge od tih laži su nedužne laži. Ali, recimo, ljudi koji se ne poznaju slažu se međusobno u prvih 10 minuta poznanstva 3 puta, minimum.
U načelu smo protiv laganja. Ali ako pogledate bliže, priča se zapravo zapetljava.

– Više lažemo strance nego što lažemo kolege.
– Ekstrovertirane osobe lažu više od introvertnih.
– Muškarci lažu osam puta više o sebi nego o drugim ljudima.
– Žene više lažu da zaštite druge ljude.
– Ako ste prosečan bračni par, lagaćete svog supružnika u jednoj od svakih deset interakcija.

Laganje je kompleksno. Utkano je u naše privatne i poslovne živote.

Duboko smo neodlučni po pitanju istine. Analiziramo je prema potrebi, ponekad iz veoma dobrih razloga a katkad jednostavno zato jer ne razumemo praznine u sopstvenim životima.

To je istina broj dva o laganju. – Protiv laži smo, ali potajno smo za njih, na načine koje je naše društvo sankcionisalo vekovima. To je staro kao i disanje. Deo je naše kulture, istorije. Setite se Dantea, Shakespearea, Biblije…

Laganje ima evolucionarnu ulogu za nas kao vrstu. Istraživači već jako dugo znaju da što je vrsta inteligentnija, što je veći neokorteks, veća je šansa da bude varljiva.

Mi smo „programirani“ da postanemo vođe čopora. To počinje vrlo, vrlo rano. Koliko rano?

Bebe će odglumiti plač, stati, pričekati da vide ko dolazi i tada se vratiti plakanju. Jednogodišnjaci nauče prikrivanje. Dvogodišnjaci blefiraju. Petogodišnjaci vas gledaju u oči i lažu. Manipulišu laskanjem.

Devetogodišnjaci su već majstori u prikrivanju. Do vremena kada upišete fakultet, lagaćete mami u jednoj od svakih pet interakcija. Kada dođemo u poslovni svet, mi zapravo uđemo u svet koji je jednostavno zakrčen spamom, lažnim digitalnim prijateljima, pristrasnim medijima, genijalnim kradljivcima identiteta, prevarantima, u svet u kome vlada epidemija obmane – ukratko, u ono što jedan autor naziva „post-istina“ društvo. To je veoma zbunjujuće, zar  ne?

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake