Bez „robovanja“ na poslu

Foto: FirmBee/Pixabay.com

Foto: FirmBee/Pixabay.com

Često je žensko uverenje da je najbolje da na poslu vredno rade, praktično da robuju, i da će posle dovoljno truda priznanja, nagrade i unapređenja sami doći. Istina je, međutim, sasvim drugačija.

Ako ste usredsređeni samo na to da teško radite na poslu, najčešći rezultat je da vas zatrpaju sa još više posla, po principu „ona to može da uradi“. Tretiraju vas, manje-više, kao tegleću marvu, kao nekoga ko je na trenutnoj poziciji koristan, ali mu ne treba davati unapređenje jer nije za to. Ostavljate utisak osobe koja ume da odradi gomilu posla koja joj se zada, ali koju niko živ ne vidi kao mogućeg šefa.

Već u školi je moguće primetiti da neće uvek biti nagrađeni najvredniji, već oni koji uspevaju samomarketingom da predstave sebe kao najvrednije i najzainteresovanije (zvuči šašavo, ali nastavnici će pre primetiti kao vredno dete ono koje svaki čas nešto zapitkuje i interesuje se, makar tim pitanjima pokazivalo da ne zna ono što je dotad trebalo da nauči, ali, eto, trudi se). Sličan princip važi i na poslu – određenu količinu posla morate obaviti, ali je neophodno i da svima stavite do znanja šta ste sve uradili.

Dodatni problem ako previše radite jeste taj što nećete imati vremena ni prilike da uspostavite kontakte s osobama koje vam mogu pomoći da napredujete, a nećete moći ni da se usavršavate, da stičete nova znanja i veštine koje su takođe neophodne za napredak u poslu.

Šta učiniti? Na početku svakog radnog dana procenite šta je ono što je neophodno uraditi, a šta je ono što neko pokušava da vam „uvali“. Generalno uzev, trebalo bi da barem pet posto svog vremena na poslu potrošite na stvaranje novih veza i kontakata, ili ćete zauvek ostati tu gde ste sada, ako već ne budete gurnuti u neki zapećak, dok se neko veštiji probija napred.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

Ostavite komentar