Pozivnica u vaš život

Svi mi želimo da nam se dese neke lepe stvari. Da upoznamo osobu koju ćemo voleti, nađemo dobar posao, dobijemo dete, odemo na putovanje iz snova… A nekad, pod pritiskom svakodnevnih obaveza, i zaboravimo šta želimo, i samo živimo od danas do sutra, puštajući da nas struja nosi, valjda nas nekud i izbaci. Kako želje ne bi izbledele i bile zamenjene sumornom svakodnevicom, lepe stvari možemo i pozvati u svoj život.
Za poziv na koji mislimo nije potrebno nikakvo veliko ulaganje. Za početak, razmislite šta je to što želite u svom životu (može kratkoročno, a može i dugoročno; recimo, nije da dete morate dobiti odmah, ali želite da jednog dana budete majka, ili želite takvu-i-takvu poziciju u nekoj dobroj firmi, ili želite da jednog dana odete na put oko sveta), i smislite šta bi bio simbol tog nečega. Simbol bi mogla da bude zvečka za bebu, privezak u obliku srca za novu ljubav, mali globus za put oko sveta, lepo penkalo za dobar posao… Taj simbol smestite na neko vidljivo mesto. Ništa što vam "bode oči", ali dovoljno vidljivo da svakog dana pređete pogledom preko toga.
Efekat ovakvog simbola mogao bi da bude veoma pozitivan. Ne zaboravljate šta je to što želite, zbog čega sad radite to što radite makar vam se ne dopadalo. Imate vidljiv podsetnik na svoje snove i svoje težnje, pa se neće samo tako "zagubiti", da biste se jednog dana setile da ste nekada sanjale o tome-i-tome, ali, eto, ništa nije ispalo. Taj podsetnik takođe može da bude i inspiracija za neke poduhvate, kako biste se približile ostvarenju svojih snova i kako ne biste izgubile nadu. Naravno, vaši snovi i želje se vremenom mogu i menjati, a s njima i podsetnici.
Tegoban je život u kome samo preživljavate od danas do sutra, čak i bez sećanja ili iole jasne ideje šta biste volele da uradite, šta da iskusite, šta želite da vam se desi. Opisani mali podsetnici mogu prilično da pomognu da vas ne obuzme beznađe, jer ipak ne izgubite iz vida šta je to što pokušavate i čemu sve to.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Kad nešto konstantno želimo iz korijena da mijenjamo, makar i samo sebe, kad stalno nešto pokušavamo koristeći neke uzgredne podsjetnike, makar u glavi ako ne i pred očima vidljive pokazatelje tih upornih težnji za izlaskom iz „začaranog kruga nametnute nam svakodnevice“, znak je da nešto nije u redu, da smo u beznađu, ukratko – neko ili nešto sabotira taj naš mehanizam odbrane od totalnog gubitka ritma snova do stvarnih i ostvarivih želja koji nas podupiru i daju nam zrnce nade, baš kao i lijepa, ponekad skrovita i nepotpuna i teško nečim potkrijepljena sjećanja, ako uz to uspijemo da ih pravo dozovemo. Često nam ne trebaju ni neke simbolične stvarčice, neki talismani maltene, crveni končići oko prsta za podsjećanje, dovoljan je nečiji iznenadni glas, njegova boja, koji zazvuči kao zvono za uzbunu, a boja se razlije kao najnezadrživija rijeka pa da poteku sjećanja, stare težnje ili čak nepovezani porivi za nečim daleko pa ostvarivim, a samo našim, što nas još drži na ovom svijetu, a njega nema pa nema. Zvuk u blizini kao biljeg nečijeg skrovitog bića prema nama, nešto je što nas nikad neće napustiti i ima stalnu ulaznicu za slobodan prolaz u naš svijet iz snova i sam život dok traje, pa i preko toga što svakomalo tumačimo oboje. Još malo pa fantazma, ali nije, suviše je stvarno i gotovo opipljivo da zaključimo prisnost za oboje, tog plutajućeg glasa i mene, dozovemo se jedno drugom i bez ključića za čuvanje i zaključavanje davno izgubljenih predmeta snova. Opet ih dozivamo u svoj život i to je nevjerovatna upornost, ta mala „razglabala“ o svemu i svačemu.

Ostavite komentar