Film Janka Baljka o Želimiru Žilniku večeras zatvara FAF

BEOGRAD – Premijerom dugometražnog dokumentarnog filma “Žurnal o Želimiru Žilniku – ŽŽŽ” reditelja Janka Baljka, večeras će biti završen 27. Festival autorskog filma u Beogradu, najavljeno je danas u susretu sa medijima posle specijalne projekcije u Kombank Dvorani.
Film predstavlja putovanje kroz impozantnu karijeru dugu 50 godina značajnog reditelja Želimira Žilnika (79) u vidu razgovora sa režiserom Jankom Baljkom, što simbolično predstavlja zapravo i putovanje kroz istoriju zemlje koje više nema – Jugoslaviju.
Baljak je krenuo sa pričom kako je došao na ideju da snimi ovaj film.
Veliki poznavalac i pre svega poštovalac opusa kolege Žilnika, koga je ranije poznavao samo površno, a onda su se zbližili na jednom putovanju u Tajvan, pre nekoliko godina.
“Moj angažman je bio da u Tajvanu napravim selekciju najboljih 50 dokumentarnih filmova iz bivše Jugoslavije, i naravno u izboru se našao i Žilnik. Tako smo se bliže upoznali tokom dve nedelje boravka tamo, pričali smo o svemu, o životu, umetnosti, filmu, i onda smo se dogovorili da snimimo film o njemu. Smatrao sam da bi to bio odličan materijal”, rekao je Baljak.

On je poznat po suspešnim dokumentarcima “Vidimo se u čitulji” (1995), “Anatomija bola” (2000), “Mrtvo ubijaju – Anatomija bola 2” (2001), “Srbija u kontejneru” (2002) ili “Vukovar – poslednji rez” (2006).
“Ovo je pravi film putovanja, tkz. road movie, i bila nam je velika avantura. Snimali smo ga pune tri godine. Posebno je bilo otežano i zbog kovida, a u filmu smo obuhvatili i taj period, zato učesnici i nose maske, sve smo prikazali do ovog trenutka”, približio je svoj film režiser.
Baljku je posebna čast što ovim filmom zatvara ovogodišnje izdanje Festivala autorskog filma, smatra da je ovo pravi film za kraj.
Reditelj, scenarista Žilnik, autor na desetine kratkih i dugometražnih dokumentarnih i igranih filmova, prisećao se perioda SFRJ, i uporedio sa vremenom danas.
“Prvih 25 godina sam stvarao u zemlji koja se zvala Jugoslavija, a drugih 25 u zemlji drugog imena, Srbija i Crna Gora, odnosno na kraju samo – Srbija. Bilo je to divno vreme za umetnike, filmadžije, jedan dan snimate u Beogradu, onda Novom Sadu, pređete na Suboticu, i završite u Portorožu”, ukazao je reditelj na veliko prostranstvo i mogućnosti snimanja po celoj SFRJ.
On je primetio da se umrežavanje naroda bivših republika i danas nastavilo, odnosno gotovo da nema značajnijeg filmskog ili pozorišnog projekta, a da nije rezultat koprodukcija među zemljama eks Jugoslavije.

“Ako gledamo sa te administativne strane, Jugoslavije jeste “ubijena”, uništena, prestala je da postoji. Ipak, gledajući sve te koprodukcije, ona nastavlja da živi. Zato se danas toliko producenata sastaje i rade, iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Srbije, svi su povezani”, naglasio je Žilnik, koji je skrenuo na sebe pažnju sa igranim filmom u periodu Crnog talasa – “Rani radovi” (1969).
“Bioskop je za nas u to vreme bio najširi prozor u svet. Tokom mog odrastanja, na veliko platno su stizali filmovi dva, tri meseca nakon premijere u svetu, novi francuski talas, Holivud mejnstrim produkcije. Za nas su to bili pravi spektakli, nedostižni u to vreme”, priseća se režiser i scenarista velikog broja ostvarenja za veliki ekran tokom pola veka karijere.
Od igranih filmova, Žilnik je ostavio traga sa naslovima “Lijepe žene prolaze kroz grad” (1986), “Tako se kalio čelik” (1989), i sa mnogim igrano-dokumentarnim delima, eksperimentima – “Tito po drugi put među Srbima” (1993), “Marble Aš” (1995), “Kud plovi ovaj brod” (1999), “Tvrđava Evropa” (2001) i mnogi drugi.
Posebno su ljudi voleli trilogiju o junaku Kenediju – “Kenedi se vraća kući” (2003), “Gde je bio Kenedi 2 godine?” (2005) i “Kenedi se ženi” (2007),
Janko Baljak se nadovezao na ogroman i pozamašan opus Žilnika i napomenuo da je bilo apsolutno nemoguće da se pravi film o celokupnoj karijeri i da stane u jedan celovečernji film, bila bi potrebna čitava TV serija.
“Upravo nekim ljudima smeta što nema njegove čuvene trilogije o Kenediju, na žalost o tom projektu nismo pričali ovde, da gledaoci ne očekuju. Nije moglo da nam stane u film. Ovde sam zamislio da to bude ostvarenje kao dijalog dva reditelja o filmu danas, posebno dokumentarnom filmu. Za to mi je bila inspiracija knjiga u kojoj razgovaraju Fransoa Trifo i Afred Hičkok”, analizirao je Baljak svoj pogleda na vizuru filma.
Kako je otkrio, film je u originalu trajao 127 minuta, i nakon pregledanog materijala sa montažerkom, smatrao je da više nema šta da se skrati.
Ipak, imao je muke da na kraju izbaci još materijala, tako da je film sada u trajanju od 90 minuta, odnosno sat i po.
Cilj je bio da film bude pitak, komunikativan, prijemčiv gledaocima, nikako dosadan, zato je i skraćen na pravu meru, minutažu.
Podsetio je i da je njegov film “Vidimo se u čitulji” imao čak 35 sati materijala, a sveden je na 35 minuta.
“Želeli smo da naš film zaista kao pravi žurnal bude vodič i uvod kroz veliki opus značajnog reditelja, a da bude zanimljiv svima: i onima koji nemaju mnogo predznanja o njegovoj karijeri i drugima koji o njemu znaju sve i prate ga od početka”, objasnio je ideju Baljak da film bude sveobuhvatan po temama koje obrađuje.
“Žurnal o Želimiru Žilniku” nakon beogradske premijere večeras u Kombank Dvorani, sutra će biti prikazan u Novom Sadu, a onda najverovatnije ide putem regiona – Skoplje, Ljubljana, Podgorica, na Alpe Adria festival u Trstu, Geteburg, Visbaden, ima poziv i za Zagreb Docs festival.
Imaće skromniju bioskopsku distribuciju po Beogradu, najverovatnije profilisani bioskopi – Dvorana kulturnog centra, Art Kolarac, a nakon toga televizijsko prikazivanje, onlajn – mnoge internet platforme.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.