Koreograf Izrael Galvan predstavio svoje komade “Zlatno doba” i “Solo” na BFI

BEOGRAD – Španski koreograf i izvođač Izrael Galvan u susretu sa medijima danas je predstavio svoja dva komada – “Zlatno doba” i “Solo” koja će izvesti večeras i sutra na 20. Beogradskom festivalu igre, u Madlenianumu i Bitef teatru.

Svetski umetnik je boravio u Nacionalnoj fondaciji za igru, uz prisustvo direkcije festivala na čelu sa Ajom Jung, koja je napomenula da Galvan uspeva lako da napuni mnoge arene u svetu, te da je velika privilegija da BFI može da ugosti jednu tako veliku zvezdu u domenu savremene igre.

Jung je otkrila da se Galvan nedavno vratio sa puta iz Amerike, gde je predstavio svoj komad “Solo” u pozorištu slavnog rusko-američkog baletana, koreografa i glumca Mihaila Barišnjikova, u njegovom pozorištu na Menhetnu.

Takođe, Jung je izrazila oduševljenje nakon gledanja dugometražnog dokumentarnog filma o Izraelu Galvanu na najvećem striming gigantu “Netflix”.

Scensko delo „Zlatno doba“ od 75 minuta biće izvedeno večeras od 20 sati na velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum, a pored koreografa Izraela Galvana, koji je i izvođač, nastupaju i pevačica Maria Marin i gitarista i Alfredo Lagos.

Direktorka BFI je istakla da je selekcija 20. edicije ove godine samim tim raznovrsna, jer su u programu imali jedan cirkus, hip hop, pravi balet, kao i sada sa Galvanom – umetnost flamenka.

Premijera „Zlatnog doba” je održana još 2005. godine na Festivalu Jereza u španskom gradu punog imena – Jerez de la Frontera.

“Projekat “Zlatno doba” je utemeljen na flamenku koji sam učio od svoje porodice i predstavlja pravu esenciju ovog plesa, krozu igru na sceni gde su – izvođač, vokal, gitara, kroz sve stilove flamenka. Sa druge strane, “Solo” je komad bez muzike, jedan dualitet, kao vrsta molitve, a igrač, odnosno ja, igra na zvuk koji sam proizvodi”, objasnio je Izrael Galvan koncepte svojih dela na 20. BFI.

Kažu da su u flamenku istoričari, stručnjaci i kritičari oduvek definisali referentne periode, kao što je bilo “zlatno doba” ove umetničke igre, od kraja 19. veka do 30-ih godina 20. veka.

Sin seviljskih flamenko igrača Hozea Galvana i Eugenije de Los Rejes, Izrael Galvan je od svoje pete godine počeo je da živi duh i atmosferu poznatih centara flamenka i različitih akademija za umetničku igru na koje ga je otac vodio.

Galvan je naveo da su mu oba roditelja bili profesionalni igrači, a njegova majka je čak i u sedmom mesecu trudnoće igrala, tako da se zapravo ne seća nekog vremena u svom životu kada nije igrao, mada je tu veštinu više razumeo kao dečju igru.

“Nije postojala prava potreba da budem igrač, jer sam ja ustvari oduvek to i bio. Koristio sam tehniku i tradiciju flamenka, ali sam želeo istovremeno da uspostavim i neku vrstu umetničkog traganja i da zadovoljim svoju umetničku potrebu kroz igranje flamenka. Sa vremenom sam shvatio da je igra nešto kao moja sestra bliznakinja, koja mi je pomagala da se predstavim publici”, rekao je španski koreograf i izvođač, koji je tek 1990. godine shvatio da je igra njegov – životni poziv.

Delo „Zlatno doba” se posebno odnosi na pevanje i igru, dok je gitara doživela svoj uspon nešto kasnije, tako se smatra da nijedan pevač ili igrač danas neće moći da se izjednači po kvalitetu i kreativnosti sa onima koji obeležili “zlatno doba” flamenka, prema rečima autora u tekstu predstave.

Dalje je navedeno da je došlo do propadanja formalnog modela u umetnosti flamenka koji je uspostavljen u tom periodu, njegovog osiromašavanja, ukrštanja i spajanja, ali i gubitka sadržaja, smisla i duha koji čine srž ove umetnosti.

Sa pevačicom Marijom Marin, koja brižno čuva zaostavštinu, i gitaristom Alfredom Lagosom iz Jereza, rodnog grada flamenka, Izrael Galvan se oslanja na reference, prateći standardne pristupe i istovremeno odbacuje teret „doba” i „profitira“ isključivo od „zlata”, jer se zlato današnjice nalazi pred našim očima i čulima.

Autorski tim komada “Zlatno doba” čine – Benito Jimenez (svetlo), Pedro Leon (majstor zvuka i tehnički direktor), Rosario Galardo (menadžment), a gostovanja organizuje Austin Rial Eshelman (Rial & Eshelman), dok produkciju potpisujju Izrael Galvan Company i INAEM.

Takođe, ista ekipa je realizovala i drugi komad “Solo”, koji će se izvoditi sutra uveče u Bitef teatru.

Koreografiju i umetničku direkciju potpisujje – Izrael Galvan za delo od 50 minuta, čija je izvorna premijera održana 2007. godine u Cinemateque de la Danse u Parizu.

“Kako sam flamenko igrač, svakako da koristim flamenko u svom komadu “Solo”, gde se igra celim telom. Moj “Solo” je neka vrsta mog ličnog, intimnog flamenka, odnosno koristi se tradicija kao osnovni alat, ali postoji konverzacija sa samim sobom. Slušam sebe, svoj ritam, muziku koju stvaram i razgovaram sa njom”, naglasio je španski umetnik i nadovezao se na druge pojedinosti svoje igre.

“Što se tiče moje ekspresije na licu koja se vidi, flamenko koristi čitavo telo igrača, a na licu se izražavaju osećaji koji dišu sa tom igrom. Tako se na licu može pročitati i sreća, i neka vrsta komičnosti, duhovitosti, i možda potrebe za igrom sa velikom strašću. Uvek se sve vidi na licu”, ocenio je koreograf.

Izrael Galvan de los Rejes je poznat po tome što je predložio sopstveni izražajni jezik, ne samo kao igrač, već i kao scenski stvaralac, a taj jezik, do sada nepoznat u flamenku, zasnovan je na gestovima, fragmentacijama i sublimacijama.

Galvan ima i fizičku pripremu za takve komade koje će predstaviti večeras i sutra beogradskoj publici, i obično to budu kardio vežbe, a trudi se da uvek pronađe način svoje igre i da nešto u tome promeni.

“Flamenko je način života. Ja samo slušam svoje telo, i moja igra je neka vrsta saglasja sa telom, to je osnova. Menjam formu igre, i to bude individualni, lični ples – flamenko, odnosno igra. Tako mora postojati ostvarena konekcija sa drugim saradnicima, trudim se da ostvarim tu bliskost, jer za njih i stvaram predstave kao koreograf, a sarađivao sam sa velikim Akramom Kanom kao vid tradicije, tu smo našli vezu, i nudi povezanost dve forme igre”, objasnio je Galvan.

Tokom 1998. godine, španski igrač i koreograf predstavio je „Pogledaj! Crvene cipele”, prvi celovečernji komad svoje kompanije, koji su stručni kritičari ocenili kao briljantan, a uneo je pravu revoluciju u koncept flamenko predstava.

Osim dve predstave koje će gledati publika, poznati su mu i komadi – „Metamorfoze” (2000), „Galvanski”(2002), „Arena” (2004), „Tabula Rasa” (2006), „Kraj ovakvog stanja stvari”, „Redux” (2008), „Krivina” (2010), „Lo Real/Le Reel/The Real” (2012), kao poseban osvrt na romski holokaust pod nacističkim režimom, „FLA.CO.MEN” (2014), „Torobaka” (2014) u saradnji sa Akramom Kanom, „Slavlje” (2017), „Mehaničke spojnice”(2018), “Gatomahija” (2018) i „Izrael i Izrael” (2019) – komad koji koristi veštačku inteligenciju, i tokom 2019. – “Ljubav čarobnica” i „Posvećenje proleća”.

Francusko Ministarstvo kulture ga je 2016. godine imenovalo za Oficira reda umetnosti i književnosti.

„Igrač flamenka Izrael Galvan kombinuje potpunu vladavinu svog medija sa fenomenalno plodnim rasponom neuobičajenih stilskih ideja. On vam ostavlja namerno utisak da je tradicionalni flamenko suviše mali za sve što je njemu potrebno da uradi u smislu ritma i drame. U komadu „Solo“ nema muzičke pratnje, već gospodin Galvan, dok pažljivo osluškuje svoje telo, stvara zvučnu partituru uz ritmove stopala, škljocanja prstiju, i u nekoliko prolaznih trenutaka, svog glasa. On je zavodljiv, iako ne pokušava to da bude, a ako je to ono što novi flamenko podrazumeva, neka tako i bude“, piše prestižni američki list „The New York Times“.

„Izrael Galvan tretira flamenko sa bezobrazlukom ljubavnika. Prekida gest, oponaša pokrete ptica, odlazi, ponekad leti, a njegove ruke udaraju u leđa. On na trenutak prekida svoj zamah u kratkotrajnoj pauzi, baš kao što to čine genijalni komičari (Čarli Čaplin). Galvan sebi ume da ponudi luksuz ironije. Njegovo telo nije flamenko: on postaje flamenko“, zapisao je francuski magazin „Le Monde“ iz Pariza.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.