U trendu

Marković: Tema zatvorenog kruga inspiracija za moje filmove

BEOGRAD – Razgovor dvojice reditelja Srdana Golubovića i Gorana Markovića održan je sinoć ekskluzivno kao prateći program 27. izdanja Festivala autorskog filma (FAF) u Dvorani kulturnog centra (DKC).

Goran Marković je na otvaranju ovog festivala 26. novembra primio Nagradu za životno delo, a upriličen mu je i omaž u ovoj ediciji.

Režiser Golubović istakao je poetiku, filozofiju i ideologiju u filmovima razlicitih žanrova svog nekadašnjeg profesora sa Fakulteta dramskih umetnosti.
Goran Marković je scenarista i reditelj mnogih antologijskih ostvarenja – „Majstori, majstori“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“, „Tito i ja“, „Tajvanska kanasta“, „Specijalno vaspitanje“, „Urnebesna tragedija“, „Sabirni centar“, „Kordon“, „Falsifikator“, „Već viđeno“, i poslednji kao film i mini serija „Delirijum tremens“ (2019).

Studirao je na Praškoj filmskoj akademiji, gde su u generaciji bile čuvene kolege – Lordan Zafranović, Goran Paskaljević, Rajko Grlić i Srđan Karanović.

Golubović kao predsednik saveta FAF, osmislio je ovo veče razgovora koji detaljno analizira opus pretežno igranih ostvarenja reditelja Markovića.

„Mi smo u Prag došli kao na poprište izgubljene bitke u periodu Crnog talasa u jugoslovenskoj kinematografiji. Svi autori su na razne načine bili tada degradirani. Dušan Makavejev bio u veoma teškoj situaciji, Želimir Žilnik je otišao u inostranstvo, Živojin Žika Pavlović bio u nezavidnom položaju, Lazar Stojanović zbog svog filma „Plastični Isus“ je završio u zatvoru. Jedino se izvukao Aleksandar Saša Petrović, u smislu da nije imao posledice“, otkrio je Marković.
Kako se priseća tog vremena, bila je veoma teška situacija za reditelje zbog tih progonitelja Crnog talasa, a jugoslovenski film je prestao da postoji kao vrednost.
„Mi smo sa Akademije u Pragu radili ipak drugačije filmove od Crnog talasa, komunikativnije, a opet kritički nastrojeni prema društvu, pre svega istiniti“, naglasio je scenarista, reditelj i dramski pisac.

Golubović je primetio da prvi igrani bioskopski film Markovića „Specijalno vaspitanje“ (1977) donekle pripada Crnom talasu, mada sa drugačijom poetikom i duhom, sa čim se autor složio.

Takođe se reditelj pohvalio da je taj njegov debi film imao veliki uspeh u bioskopima, jer je samo u Beogradu dostigao 250.000 gledalaca, a u celoj SFRJ nepregledan broj.

„Tada smo morali da imamo dozvolu da snimamo u popravnom domu. Uputili su me na jednog tamo važnog službenika, kome sam odneo scenario. On mi reče da će pročitati i javiti mi, i naglasio – ako mu se ne dopadne tekst, neće nam dati dozvolu“, opisao je Marković to iskustvo.

I desilo se da zaista nisu dobili zeleno svetlo, jer se tom čoveku nije svideo scenario, a želeo je i da obrazloži zašto.

„Bio sam razočaran i stvarno me u toj ogorčenosti nije zanimalo šta jedan činovnik misli o mom scenariju. Međutim, on mi je neočekivano otvorio oči, jer mi je objasnio da tu nema ono osnovno: ne vidi se uzaludnost napora tog posla vaspitača u popravnom domu. Tu uglavnom nema pomoći za tu decu, jer kada izađu, odmah nastave krivim putem“, rekao je reditelj.

Onda je promenio scenario i imao drugačiji pristup toj temi i filmu.

Prema njegovim rečima, glavni glumac Bekim Fehmiu je bio poseban glumac i čovek, retko biće, a u to doba je bio velika zvezda, snimao je za italijansku kinematografiju, ali odmah je prihvatio ulogu u ovom filmu, čak bez honorara.

To je za sve bilo neočekivano, posebno što je osim izvanredne uloge, bio posvećen celom filmu, ekipu je gurao napred, čak često boravio u montaži kao da je režiser i producent.

Na stvaralaštvo Gorana Markovića je dosta uticao film „Anđeo uništenja“ (1962) Luisa Bunjuela, koji na začudan način govori o zatvorenom krugu, temi koja će ga opsedati dalje u novim scenarijima.

Takođe, inspirisalo ga je i važno književno delo „Filozofija palanke“ (1969) Radomira Konstantinovića.

„Suština tog dela je prava duhovna zatvorenost, ne fizička. Ti ljudi ne primaju nikakve nove impulse, već samo zabrane. Dalje je takva postavka mene odredila u filmskoj karijeri“, istakao je režiser i do skoro profesor na FDU, sada u penziji.

Opet, „Variola vera“ je film inspirisan delom „Kuga“ Albera Kamija, a delo „Majstori, majstori“ donekle ga je nadahnulo ponovo Bunjuelom.

Opet, kada se pojavila prava variola vera, nikakva kuga mu nije bila potrebna.

Marković je duhovito prepričavao razne anegdote sa snimanja svojih filmova, posebno odnos sa svojim ocem Radetom Markovićem, kome je nesvesno ili podsvesno dodeljivao uloge negativnih likova, čak i u poslednji čas kada odustane Branko Pleša, da je teško dobio Pavla Vuisića za ulogu u filmu „Majstori, majstori“, kao i Predraga Pepija Lakovića, koji je tada obećao da neće da pije dok snima.

Posebno mu je drago kada je jednom prilikom Sergej Trifunović ležao sa njim u bolnici i „u prirodnoj veličini“ mu je skroz sam uživo odglumio kompletan film „Nacionalna klasa“ (1979).

Pisao je reditelj i pozorišne drame („Vila Sašino“, „Pandorina kutija“, „Doktor D“, „Male tajne“, „Govorna mana“, „Turneja“, „Falsifikator“, „Delirijum tremens“) i režirao predstave drugih pisaca – „Beogradska trilogija“, „Pomorandžina kora“, „Terapija“, „Zlatno tele“.

Reditelj i producent Srdan Golubović je profesor na FDU u Beogradu na predmetu Filmska i TV režija.

Režirao je značajne igrane filmove „Apsolutnih sto“ (2001), „Klopka“, „Krugovi“ (2013) i „Otac“ (2020), kao i veliki broj muzičkih spotova i reklama.

Ispred svoje producentske kuće „Baš Čelik“ realizovao je i filmove – „Klip“, „Život i smrt porno bande“, „Žena sa slomljenim nosom“, „Kenjac“ iz Hrvatske.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar