U trendu

Petar Janjatović povodom 70. rođendana Branimira Štulića: Džoni je ušao u mit

BEOGRAD – Rok muzičar Branimir Džoni Štulić danas slavi 70. rođendan kao autor koji zasluženo uživa ugled i čiji status ostaje potvrđen na prostoru bivše Jugoslavije, smatraju sagovornici Tanjuga Petar Janjatović i Vlada Janković Džet

„Dočekati 70. godina je impresivno, pogotovo u toj profesiji. Džonijev rad je odavno sumiran, nije Bog zna šta novo i kvalitetno dao u poslednje vreme. Lepo što je zaokružio tu cifru i što je još tu“, rekao je autor uticajne Eks ju rok enciklopedije Petar Janjatović.

Nekadašnji voditelj Radio Beograda 202 i muzičar Vlada Džet Janković je ocenio da u domaćem rokenrolu „imamo nekoliko autora koje veličamo preko svake mere, ali Džoni je jedan od retki koji je zaslužio sve što se kaže njemu u prilog“.

Rođen u Skoplju 11. aprila 1953. godine, kao dete oficira, Štulić se sa porodicom preselio u Zagreb, gde je upisao Filozofski fakultet, kog nikad nije zavšio.

Tih godina je pisao pesme, svirao na ulici i po žurkama, bezuspešno ih pokušavao snimiti sa muzičarima koji su kasnije osnovali „Film“, a čak je i sam bio par nedelja član Parnog valjka koji je potom objavio njegovog „Jablana“ i „Kad Miki kaže da se boji“.

Štulić se konačno pročuo na jugoslovenskoj sceni predvodeći kao autor, pevač i gitarista zagrebačku Azru, čiji je odavno legendarni prvi singl „Balkan/A šta da radim“ objavljen 1979. godine, u produkciji valjkovog gitariste Huseina Hasanefendića Husa.

Kao trojka, u kojoj su bili i bubnjar Boris Lajner i basista Mišo Hrnjak, Azra se nametnula kao jedan od najvažnijih novotalasnih sastava već sa uticajnim prvencem „Azra“ (1980), na kome su pesme „Marina“, „Gracija“, „Tople usne žene“ i druge.

Janković se priseća da u početku za Štulića „niko nije davao pet para, a onda je ođedanput sve eksplodiralo do neverovatnih granica“. Azru je prvi put čuo tokom niza od sedam koncerata na kojima se zagrebačka scena predstavljala u Domu omladine Beograda početkom 1981. godine.

„Zvuk koji su proizvodili meni nije bio najbliži srcu. Bilo je suviše ogoljeno, primitivno u početku, posebno uživo. Međutim, kasnije kad je profunkcionisalo kako treba, to je doživelo pravu euforiju kod publike“, naveo je Janković

Tom prilikom je i upoznao Štulića koji mu je prišao i upitao da ga upozna sa gitaristom i pevačem grupe S vremena na vreme Ljubom Ninkovićem, sa kojim je Janković tada počinjao da svira u grupi Tunel.

„Ispostavilo se da je Džoni veliki Ljubin fan. Upoznao sam ga sa Ljubom, kome je rekao: ‘Najviše volim vašu pesmu ‘Sunčana strana ulice’. A LJuba kaže: ‘Ali to nije moja pesma, to je Kokijeva i Mikijeva’ (članova S vremena na vreme). Dodao je: ‘Volim i ostale'“, nasmejao se Janković.

Prema njegovim rečima, Štulič je muzički u početku bio vrlo slično orijentisan kao i Ninković i S vremena na vreme, ali je svoj izraz tražio na drugačiji način što je „ponekad bilo malo rogobatno, ali mnogo češće dobro“.

Azra je krenula sa rafalnim ispaljivanjem pesama i albuma – uz dvostruke vinile „Sunčana strana ulice“ (1981) i „Filigranski pločnici“ (1982), objavljen je i trostruki živi „Ravno do dna“ (1982), na kome je bilo i nekoliko novih stvari.

Za album snimljen u kultnom zagrebačkom klubu „Kulušić“, na nedavnoj promocija svoje autobiografske knjige „Azrini svjedoci“, Lajner je rekao da je „bila ludnica, neverovatna energija“.

„Mi smo kao trojica jahača apokalipse. Jurilo se iz pesme u pesmu, kao brzi voz. I to se osetilo na snimku. Puno bolje i energičnije su zvučale te pesme uživo nego u studiju“, naveo je Lajner.

Štulić sam, bez trajno otišlog Hrnjaka i privremeno Lajnera, izbacuje opori Azrin album „Kad fazani lete“ (1983), a nakon povratka bubnjara u postavu i slično intonirano „Krivo srastanje“ (1984).

„Ljudi koji su pratili njegov rad gotovo unisono su svi skloni ranim albumima Azre i delu pesama koje je pod svojim imenom potpisivao do raspada zemlje. Posle toga nema Bog zna šta da se izdvoji“, smatra Janjatović.

Nepredvidivi Štulić se sredinom osamdesetih otisnuo u Holandiju gde je snimio i objavio na engleskom jeziku nezapaženi album „It Ain’t Like In the Movies At All“.

„To smo jako nadobudni krenuli, Džoni misleći da će osvojiti svet. A to je više izgledalo kao ‘Mirko i Slavko’ – pazi metak! Vani su neke druge relacije i odnosi“, rekao je Lajner.

Sa Lajnerom i gitaristom Aerodroma Jurom Pađenom u novoj postavi Azre, Štulić se vratio u Jugoslaviju albumom „Između krajnosti“ (1987) i potom čak četvorostrukom živom pločom „Zadovoljština“ (1988).

„Više nismo bili miljenici kritičara, koji su nas sasekli. To je Džoni teško primio. I nije se više toliko prodavalo, nisu bile pune dvorane. Krizirali smo. Trebalo je da stanemo na loptu. Počele su interne svađe… Džoni i ja smo se počupali i više nisam bio u Azri“, naveo je Lajner.

Janjatović se prisetio intervjua sa Štulićem, kog je radio krajem osamdesetih za muzički časopis Rok, kada je muzičara pitao kako vidi položaj Azre.

„Rekao je: ‘Pa vidi, stvar je veoma jasna. Na prvom mestu su Bitlsi, na drugom Azra, a onda deset mesta praznih’. Ja sam bio u fazonu sad će da napravi neki geg. Ne, on je bio ozbiljan“, rekao je Janjatović.

Odbacivši naziv Azra, i bez Lajnera, Štulić je sa Pađenom snimio pod svojim imenom albume „Balkanska rapsodija“ (1989) i „Balegari ne vjeruju sreći“ (1990).

„Posebno je bila interesantna poslednja postava kad je imao jaku ekipu iza sebe, kad je Pađen svirao gitaru. To je bio baš evropski bend, nije bilo zezanje“, ocenjuje Janković.

Prema njegovim rečima, Štulić je „uvek bio čovek na svoju ruku, imao je neke svoje načine i viđenja“.

„Neke jednostavne stvari je pravio komplikovanima, neke komplikovane jednostavnim, što nije bilo efektno svaki put kako treba. Ali pošto je stvorio veliko ime, sve mu se praštalo“, naveo je Janković.

Sa početkom ratova na prostoru bivše Jugoslavije Štulić se iz Holandije javljao albumima „Sevdah za Polu Horvat“ (1995) i „Anali“ (1995), i neočekivano ponovo pod Azrinim imenom dvostrukim „Blase“ (1997).

Uprkos brojnim ponudama, posle poslednje turneje Azre 1990. godine, koja je kasnije delom dokumentovana živim albumima iz Banja Luke i Mostara, Štulić se više nije vratio koncertima.

Živi već nekoliko decenija u Houtenu odakle se javlja poslednjih godina sa pesmama i albumima snimljenim u kućnim uslovima i objavljenim na jutjubu.

Uz tek poneki telefonski intervju novinarima, ili ljutitim saopštenjima u kojima se razračunava sa bivšim članovima Lajnerom i Pađenom ili diskografskom kućom Jugoton, današnjim Kroacija rekordsom.

Janjatović smatra da je na Štulićev 70. rođendan „sigurno, jasno da se neće koncertno vraćati i pitanje oko njegovog povratka na scenu odavno je deplasirano“.

„Džoni je jedanput odgovarajući na pitanje oko povratka rekao: ‘Znam kako bi to izgledalo. Kad bi došao svi bi se oduševili, a trećeg dana bi bili: Još si tu? Kad ćeš da odeš?'“, naveo je Janjatović.

Što se tiče Štulićevog uticaja, ugleda i statusa na prostoru bivše Jugoslavije, Janjatović ističe da je tu „zacementirao svoje mesto i tu nekih velikih kolebanja ili promena nema“.

„Naravno da je ušao u mit, da ovo njegovo izbivanje iz javnosti tome doprinosi, ali ključna stvar je što je napravio toliko bitnih pesma u prvoj polovini osamdesetih“, istakao je Janjatović.

Štulićev kult se održao i posle prestanka sviračkih aktivnosti, a do pre 15 godina mogao je da zalepi jedan plakat na Terazijama i da napuni Marakanu, smatra Janković

„Sada ne može ništa slično. Sada bi bilo interesantno – došli bi ljudi, ali za nove generacije to nije njihov muzika. Danas svi slušaju sve, što znači da niko ne sluša ništa. Danas nikome ništa ne znači. Znači bend je aktuelan dok im traje jedan, dva hita. To je svetski patent“, smatra Janković.

Prema njegovim rečima, na prostoru bivše Jugoslavije teško da će se ponovo stvaralački pojaviti neki novi Štulić, Bora Đorđević, Drago Mlinarec ili Momčilo Bajagić Bajaga, jer su sada u muzici samo „igrači za jedno poluvreme“.

„Štulić je čovek koji je pokušavao da sublimiše rok i narodnjake. Snimio je od Radoslava Graića ‘Mito bekrijo’. Ko bi rekao na početku Azre da će to da snimi rekao bi mu da je lud. A snimio je jer je smatrao da tako treba“, podsetio je Janković.

Istakavši da je „Štulić u srcu bio Jugosloven“, Janković je dodao da je posle nestanka njegove domovine zapao u autorski ćorsokak, i da mu se potom dešavalo u „milion pesama poneka dobra, ali sve ostale prosečne“.

„Jednostavno, sve mu se okrenulo naopako“, zaključio je Janković.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar