Pravila privlačnosti, pravila propasti

Romani poznatog američkog autora Breta Istona Elisa bili su kod naše publike popularni čak i pre nego što su prevedeni, a nakon prevođenja su postali dostupni i onom delu naše čitalačke publike koji nije imao mogućnost da ih čita u originalu. Ranije su prevedeni "Američki psiho", "Glamurama", kao i roman-prvenac "Manje od nule", a odnedavno je na našem jeziku dostupan i roman "Pravila privlačnosti", po kojem je napravljen i istoimeni film.
Slično romanu "Manje od nule", i "Pravila privlačnosti" se bave jednim slojem američkih studenata tokom osamdesetih godina prošlog veka. Neko bi mogao da pomisli da se to onda i ne tiče ne-američke publike. Tako je verovao i sam autor, dok nije saznao da su njegovi romani rado čitani širom planete, u različitim kulturama, među mladima i starima, i da se ljudi u njima prepoznaju, odnosno, da u njima prepoznaju sebe i/ili svoju okolinu.
"Pravila privlačnosti" se odvijaju kroz vizuru nekoliko likova, uglavnom veoma imućnih studenata Benington koledža u Vermontu. Neki kritičari zameraju autoru što tu zapravo i nema mnogo radnje, ali to i jeste jedna od poenti romana: u životima njegovih junaka nema nekih krupnih zbivanja, a uz to su i toliko otupeli i toliko emotivno sagoreli da ih i ono što nije sitnica, kao što je samoubistvo jedne studentkinje, ne pogađa nešto posebno. Devojka koja je nađe vrišti, o tome se priča u menzi kao o još jednom traču, niko nije posebno zainteresovan, i cela stvar prođe brže nego "svako čudo za tri dana".
U životima junaka ovog romana bitno je biti lep, biti plav je velika prednost, bitan je novac, svako veče se ide na žurku, koriste se sve moguće i nemoguće droge, alkohol teče u velikim količinama, seks ima ko sa kim stigne. Same studije imaju malo ili nimalo značaja. Junaci (zapravo, antijunaci) su prerano emotivno sagoreli; emocije koje povremeno imaju mogu da budu snažne, ali nikada ne potraju, niti su likovi sposobni za pravu komunikaciju i za pravo vezivanje.
Već smo rekli da se priča odvija kroz vizuru nekoliko likova. Autoru je zamereno što likovi nisu dovoljno diferencirani, odnosno, da nema nekih sitnih razlika i podataka ko je sa kime spavao, ne bi bilo moguće uvek reći ko je ko. I to je namerno urađeno, jer se radi o osobama koje su rasle u sličnom okruženju, na sličan način, i zaista između njih kao ličnosti nema bitnih razlika. Još jedna zanimljivost ovog romana jeste da podseća na poznati film Akire Kurosave "Rašomon": naime, neke deonice pratimo prvo kroz vizuru jednog lika, a zatim drugog, pa trećeg – i međusobno se razlikuju, tako da nije moguće uvek biti siguran šta se stvarno desilo. Recimo, jedan lik pominje da je sa drugim otišao u sobu, tu je bilo dosta seksa, a kad o istim stvarima priča taj drugi lik, seks se ne pominje; taj drugi lik jeste bio toliko pijan i drogiran da se slabo seća šta se dešavalo, ali mu je ponešto ipak ostalo u pamćenju, pa tako ostaje nejasno da li je seksa bilo, ili je seks izmislio prvi lik ili jednostavno želi da je tako bilo, ili se drugi lik zbog svog stanja samo ne seća seksa, ili odbija, čak i pred samim sobom, da prizna da se to desilo.
Kritičari su autoru zamerili još jednu stvar: njegovi likovi se ne menjaju, isti su na početku kao i na kraju. Ali, i to je jedna od poenti, u životima glavnih likova nema bitnih dešavanja (čak i ako nešto jeste krupno, njima to nije bitno), i oni se ne menjaju, ne rastu, ne razvijaju se. Život teče dalje, besmislen kao što je i bio, a oni se bezvoljno vuku kroz njega, bez pravih ciljeva, snova, nadanja. Nema o čemu da se sanja. Nema nade. Nema ničeg.
Veoma zanimljiv, ciničan, mračan i duhovit, roman "Pravila privlačnosti" je odlična studija karaktera jedne "izgubljene generacije" koja nema ni najblažu predstavu o tome šta bi sa sobom ni zašto bi uopšte nešto radila sa sobom.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.