U trendu

Štukan: Za glumu nema druge fore osim strašnog rada

BEOGRAD – Glumac Feđa Štukan kaže da je na nagovor holivudskih glumaca Anđeline Džoli i Breda Pita napisao autobiografski roman „Blank“, o svom burnom životu bivšeg heroinskog zavisnika i snajperiste koji je tokom rata završio u ludnici, a odatle je upisao glumu, koja je za njega kao skok padobranom.

Štukan je rekao Tanjugu da je „prvu ulogu odigrao na intenzivnoj nezi psihijatrije“, jer je hteo tokom rata u Bosni i Hercegovini da se po svaku cenu izvuče iz vojske.

„Rekao sam da više ne pucam bez obzira šta se dešavalo. Ne interesuje me“, rekao je Štukan koji se bio prijavio kao 18-godišnji dobrovoljac u Armiju BiH, gde je služio kao snajperista.

Štukan je naveo da je osetio u svojoj glavi „patriotizam, nacionalizam, sve te hemikalije, izborio se na kraju sa njima i pobedio“.

„Nacionalizam je hemija u mozgu kao bilo koje drugo osećanje. Mržnja, strah sve je to hemija, svako osećanje je hemija prosuta na receptore, a oni ih čitaju kao osećanje“, objasnio je bosansko-hercegovački glumac.

Upitan kako je to uperiti oružje u drugog čoveka, Štukan je odgovorio: „Razmišlja se kao psihopata neki. Mržnja. Želim samo da te roknem. Da ti tintaru rascopam. To je strašno“.

Štukan je postao svestan da je to besmisleno kada je na ratištu promašio istog čoveka nekoliko puta.

„Ja sam pucao da ga ubijem. To je toliko dovoljno strašno…Mislim, strašnije bi puno bilo da sam ga ubio. Ali ta hladnoća pri oduzimanju nečijeg života je strašna…Nije tad strašna, kasnije kad sedneš, Kažeš: „Brate, jesi li normalan, hoćeš da ubiješ živo biće“, priznao je Štukan.

Pošto je na ratištu ubio i psa, koji je slučajno povukao potez na mini, Štukan kaže da ga je to nateralo na razmišljanje tokom nekoliko noći i da je shvatio da mora otići sa ratišta.

Proveo je potom 11 meseci na psihijatriji, od toga dva, tri na intenzivnoj pod teškim sedativima.

„Bilo je teško, koliko se mogu setiti. To vam potpuno ošteti mozak. Dok mi nisu skinuli terapiju bilo je mučno, jer ne možete ni sediti od bolova od inekcija u stražnjici. Toliko ste spori ne možete misliti, jesti“, prisetio se Štukan.

Prema njegovim rečima, heroin je probao i pre rata, ali je tek po njegovom završetku postao „big tajm“ zavisnik narednih sedam godina.

„Tokom rata sam se uglavnom alkoholom razbijao. Dugo sam u tome bio, jedno 20 godina nisam znao gde se nalazim“, priznao je Štukan, navodeći da je tako zaradio i hepatitis C od koga se izlečio.

Štukan kaže da je znao da mu je zbog droge „život otišao do đavola“ i puno puta se skidao, nekad na „15 minuta, nekad pola sata, najduže šest meseci i opet se vraćao“ na heroin.

Štukan je prvu filmsku ulogu ostvario u „Gori vatra“ (2004), ali je već bio doneo odluku da se konačno skine sa heroina i pošto je 31. oktobra 2002. godine odigrao jednu predstavu „zaključao se u sobu i vrištao 15 dana i tako se to završilo“.

Štukan je glumu upisao još tokom rata, a studije je završio tek nakon 18 godina školovanja.

„Kad sam otišao u ludnicu prijateljica me savetovala: „Ako si njih uspeo prevariti onda možeš bilo koga“. Nisam prevario psihijatre. Boro Đukanović, moj doktor, me provalio da sam došao na psihijatriju zbog drugih razloga. Iz ludnice – na pijemni na akademiju. Kod njega ležim u ludnici, on je u komisiji na akademiji! I prođem“, prisetio se Štukan.

Dobivši na kastingu ulogu u filmu „U zemli krvi i meda“ (2011) Štukan se sa njegovom rediteljkom, glumicom Anđelinom Džoli postepeno upoznavao razgovarajući o zajedničkim strastima padobranstvu i pilotiranju, a „onda je došla tema alkohol, droga“.

Čuvši Štukanovu životu priču, Džoli je to prepričala svom tadašnjem suprugu glumcu Bredu Pitu, a onda je u jednom opuštenom druženju na terasi bio nagovaran da to sam „baci na papir“ kao predložak za mogući film.

Upitan da li bi se knjiga „Blank“ (2021) mogla pretočiti u film, Štukan je odgovorio: „Autobiografija je svakako. Scenario možda, ali ne mora da bude“.

Štukan se prisetio da je iste večeri na toj terasi bio je i reditelj filma o Džejmsu Bondu „Zrno utehe“ (2008) Mark Forester, i da je tada pala ideja da snimi sa Pitom „Svetski rat Z“ (2013).

„Tu sam bio kad se ideja o tom filmu rodila. Kasnije sam išao na kasting za taj film, ali nisam dobro shvatio njegov žanr, jer mi bio prelud. Otišao sam više u komediju, a horor je bio. To je po meni najbolji film o zombijima“, priznao je Štukan.

Glumac je „Blank“ pisao ukupno devet godina, ponekad stavljajući tek poneko slovo na papir, često nikakvo, kao u poslednje četiri godine, da bi onda za dva, tri meseca napisao 200 stranica, koje su opet kasnije skraćivane.

Govoreći o svojoj strasti ka letenju i padobranstvu, Štukan se prisetio kako je kao dečak jednom imao priliku da tokom leta uđe u pilotsku kabinu, gde su mu dozvolili da nakratko drži upravljač putničkog aviona i bio je „omađijan“.

Štukan je u „Blank“ uneo i priču kako je leteo paraglejderom kod zaleđenih vrhova Himalaja u zalazak sunca, a pored njega su bili orlovi čija krila je mogao dodirnuti rukom.

„Osećao sam se kao da sam deo kosmosa. Osećanje koje se pojavilo samo tad i nikad više, iako sam letio u oblacima jako često, na velikim visinama“, primetio je glumac.

Štukan je od dozvola prvo dobio za pilotiranje, pa za padobranstvo, a na kraju tek za vožnju autom, i priznaje da što je stariji sve je „luđi za motorom“.

„Čovek koji želi da se bavi glumom treba prvo da ide u teretanu. Ko to ne radi ne shvata dobro ovaj posao“, ocenio je Štukan, dodavši da glumcu može koristiti „bilo koji sport koji prokrvljuje mozak“, jer se „puno bolje pamti tekst“.

Prema njegovim rečima, „trenutak je bitan u glumi“, kao kada skočiš padobranom iz aviona i u padu si potpuno svestan da ništa ne možeš da promeniš ako ti je pogrešno složen padobran.

„Fora je kad sletiš, nastavljaš da živiš, odmah, tu. Taj trenutak je bitan u glumi, jer ako nisi u trenutku na sceni ili ispred kamere – ne glumiš. Moraš biti sada, ovde“, naveo je Štukan.

Razmenjujući iskustva tokom snimanja filmova sa inostranim glumačkim veličinama kakve su Ben Kingsli, Geri Oldmen, Benisio Del Toro i Tom Robins, Štukan je shvatio da „ne postoji nikakva druga fora u glumi osim strašnog rada“.

Štukan je naveo da pripremajući se za predstavu ili film ponovi 200 puta tekst, nakon čega gluma postaje „smejurija, razvaljivanje“.

Prema njegovim rečima, problem je što mnogi glumci pogrešno pristupaju kastingu, ne shvataju ga ozbiljno, već kao priliku za slikanje umesto da se ozbiljno spreme.

„Moraš da razbiješ, da uništiš, da imaš gotovu ulogu, da to sve odmah (može) u film…Posle 200 puta ja sam najspremniji. Niko tebe neće čekati da učiš tekst na setu, to košta“, naglasio je glumac.

Štukan je naveo da je radio na predstojećem filmu „The Way of the Wind“ proslavljenog reditelja Terensa Malika:

„Igram rimskog vojnika koji muči isusa Hrista. Odlična scena je, prejaka je. Ako ostane takva kakva je odigrana. Ko zna šta će u montaži biti“, kaže Štukan.

Glumac će se pojaviti i u predstojećoj seriji „Kotlina“ Danisa Tanovića u kojoj igra insprektora „koji je luđi od svih krminalaca“.

„Pun je svojih problema, ali je pravedan. Ozbiljna priča, nema komedije“, rekao je Štukan.

Kaže i da je savetovao svojoj ćerki da je biti srećan jedino važno u životu.

„Rekao sam joj, treba sve da učini da se skloni od svojih ljudi za koje misli da treba, samo da bi bila srećna u životu, jer ako nisi srećan ne vredi ti ništa“, rekao je Štukan.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar