U trendu

Zafranovic: Sve mirise da ce „Zlatni rez 42“ biti veliki film

BEOGRAD – Reditelj Lordan Zafranović izjavio je da, sudeći po ozbiljnosti sa kojom se priprema za snimanje, očekuje da ća „Zlatni rez 42“ biti veliki film.
„Sve je iskomponovano da miriše na veliki film. Da li će biti veliki film i kakav će biti njegov život to je u sferama ovoga gore, našeg prijatelja“, rekao je Zafranović Tanjugu.
Prema njegovim rečima, sastavlja se ekipa „najboljih ljudi koji imaju ogromno iskustvo i želju da se napravi“ film, koji govori o stradanju srpske dece i stanovništva sa Kozare i potom u ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata.
„Nacrtao sam kadrove, dosta su kompllikovani. Sad ćemo graditi Jasenovac u blizini pravog, po skicama koje sam dao. Unapred će se znati gde je koja baraka, upravna zgrada, gde ulazi voz. Sve će biti kao studio, samo napolju“, rekao je Zafranović.
On je dodao da će snimanje biti strahovito teško fizički za glumce, posebno za dvoje glavne dece, koje će morati da pazi kao oči u glavi jer „na kraju balade klinci su ono što gledate i o njima skupa zavisi“ film.
Zafranović dodaje da će, pošto se radnja filma dešava u leto 1942. godine, pokusati maksimalno da iskoristi za snimanje vreme do kraja avgusta i početkom septembra, dok će neke scene u interijeru raditi u oktobru.
„Radi se 62 dana. Naporna stvar. Imam specijalne sisteme kako se punim energijom, jer je fizički težak posao, ali mi se čini, u izboru producenta i ljudi koji će realizovati, da već imam na vidiku da se zaista ostvari kako sam hteo da napravim ovaj film“, rekao je Zafranović.
Film je prvobitno po scenariju Arsena Diklića i naslovu „Deca kozare“ trebalo da bude sniman sredinom osamdesetih godina, a Zafranović sada kaže da je u novu verziju scenarija za „Zlatni rez 42“ ubacio „sve ono što je 30 godina proučavao o problemu zla“.
„U poslednje vreme sam studirao patologiju zla, odakle dolazi, i shvatio da su istorija, kako smo navikli da slušamo u školi, samo podaci, brojevi, teritorije, godine, a da je prava historija medicine. Medicina bi trebalo da oceni patologiju tog historijskog zla, jer historija je historija zla. Stalno su bili ratova, stradanja ubijanja“, ocenio je reditelj.
Prema njegovim rečima, i „sada prisustvujemo ratu koji će proizvesti velike tragedije“, a „ljudi koji provociraju i izvode te ratove, idologije koje to šire, koje masovno ubijaju, proizlaze iz jednog ludila“.
„Razni kraljevi, fireri koji vode te ratove bi trebalo da budu u nekoj vrsti ludnice, a ne neke velike istorijske ličnosti“, naglasio je Zafranović.
Kad je prvi put ušao u spomen područje Jasenovac krajem sedamdesetih, za Zafranovića je bilo šokantno kad se „susreo sa tim zlom“.
„Bila je postavka za čoveka brutalna. Šokantno. Je li moguće da je ljudsko biće napravilo to zlo? Došla je druga misao da su to radile komšije. Kad dođe do tog ludila i zakona po kome možeš ubijati koliko hoćeš bez problema onda ti obični ljudi krenu…To je histerija i dolazi do masovnog zla“, ocenio je reditelj.
Bavivši se do tada filmom eksperimentalno, Zafranović se po suocavanju sa jasenovačkim zločinom odlučio da svoj film stavi u funkciju upozoravanja protiv zla.
Za Zafranovićev film „Okupacija u 26 slika“, koji je smešten u Dubrovnik u vreme Nezavisne države Hrvatske, pola godine trajala je bitka da izađe pošto reditelj kaže da se smatralo da će prizori ustaških zločina biti šokantni „pogotovo za hrvatsku publiku“, i pokušavali su, kako kaže, „na sve načine da to skinu“.

„Okupacija“ je ipak došla do Pulskog festivala, gde je film dobio Zlatnu arenu, a potom i do Kana gde je nominovan za Zlatnu palmu, ali su mu u izuzetno jakoj godini konkurenti bili filmovi kakvi su „Apokalipsa sada“ Frensisa Forda Kopole, „Limeni bubanj“ Volkera Šlundorfa i „Siberijada“ Andreja Končalovskog.
„Dočekala nas je ustaška emigracija iz Nice, koja je dosta jaka. Mi smo pod pratnjom policije ušli u auto, pljuvali su i bacali neke predmete na nas. Sve vreme festivala ispred moje sobe bio je policajac“, prisetio se Zafranović.
Pošto je Jadran film tih godina radio sa Amerikancima, njihovi filmski majstori su učili naše o scenografiji, kostimu, šminki i maski, tako da je Zafranović imao na raspolaganju izuzetno dobre domaće filmske radnike da „Okupaciju“ podignu na jedan viši nivo.
„Kad sam bio u Kanu na konferenciji za štampu producent iz Jadran filma je rekao: „Ako te budu pitali o ceni“ – a film je koštao 250.000, 300.000 – „reci pet miliona dolara“. I ja sam rekao. A neko je rekao: „Vidiš kako jeftin film, a tako bogat!“, nasmejao se Zafranović.
Direktor Jadran filma je u jednom trenutku zvao njega i koscenaristu Mirka Kovača da ih obavesti da su im iz Holivuda rekli da „Okupacija“ ima velike šanse za Oskara za najbolji strani film ukoliko se scena mučenja u autobusu skrati sa sedam, osam minuta na dve minute, pošto se pretpostavlja da ženski članovi akademije neće izdržati gledanje.
„U jednom glasu smo Kovač i ja rekli da ne dolazi u obzir“, rekao je Zafranović.
On je rekao da se tokom projekcije desilo kako je to predvideo tadašnji predsednik Američke filmske akademije, glumac srpskog porekla Karl Malden da je „nakon te scene ženski deo članova izašao iz sale“.

Film na kraju nije nominovan za Oskara.
Njegov sledeći ratni film „Pad italije“ (1981) bio je zabranjen šest meseci i pušten u poslednji čas pred Pulu pošto su postojali određeni problemi sa Savezom udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR) Hrvatske.

„Imao sam priču da je izvesna Krasna Nola šurovala sa italijanskim oficirima. Onda ju je pokrajinski komitet Dalmacije osudio na smrt. SUBNOR je zabranio film. Krasna ne što nije streljana, nego je izašla iz rata kao kapetan prve klase i udala se za admirala koji je bio osobni prijatelj Titov i bila je predsednik SUBNOR-a za Dalmaciju“, prisetio se autor.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pošalji komentar