U trendu

Sprema li se Srbiji novi ultimatum?

Zvanična verzija priče o pregovorima u Rambujeu je da je to bio poslednji čas da se kosovska kriza reši mirnim putem. Međutim, stvarnost potvrđena svedočanstvima je potpuno drugačija.
Dvadeset je godina od početka pregovora u Rambujeu, koji su trajali 17 dana. Pregovori su vođeni pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice — trojica međunarodnih predstavnika, Amerikanac Kristofer Hil, ruski predstavnik Boris Majorski i predstavnik EU Volfgang Petrič bezuspešno su pokušali da u poslednji čas reše kosovsku krizu mirnim putem.

Ovako glasi zvanična (zapadna) verzija priče o propalim pregovorima između srpske i albanske strane u Rambujeu. Ono što se stvarno događalo, bio je pokušaj američke diplomatije da za pregovaračkim stolom isposluje kosovsku državnost.

Srpska, odnosno jugoslovenska delegacija u pregovore je ušla u dobroj veri da može da se postigne dogovor koji bi predupredio i intervenciju NATO-a, ali i sve ono čemu smo danas svedoci, kaže nekadašnji diplomata Zoran Milivojević.

„Volja srpske strane u to vreme, u okviru SRJ, bila je da se to pitanje reši. Inače, kao što je poznato, do pregovora u Rambujeu je došlo pod pritiskom zapadnih zemalja, koje su još tada projektovale, da uslovno kažem, neku vrstu državnosti za Kosovo, odnosno nasilno otcepljenje Kosova od Srbije“, naglašava on.

Taj pritisak je nastao u okviru geostrateškog projekta kome danas svedočimo u regionu, ne samo vezano za pokušaje da se definitivno potvrdi projekat nezavisnog Kosova, već i vezano za proširenje NATO-a i druge geostrateške projekte koji prevazilaze pitanje kosovske nezavisnosti, dodaje Milivojević.

O tome kako je američka strana ušla u pregovore, možda najslikovitije govori izjava Džejmsa Rubina u vreme pregovora u Rambujeu i NATO agresije portparola Stejt departmenta iz aprila 2000.

Tada je Rubin objasnio da cilj američke administracije nije bio postizanje mirovnog dogovora.

„Stvarna namera SAD bila je da započne rat u koji će uvući Evropu, rukovodeći situacijom na taj način da se jugoslovenska delegacija dovede u takav položaj da prosto ne može da potpiše dokument. Svi zvaničnici koji su radili na ovome, veoma jasno su stavili do znanja da se Srbi moraju učiniti odgovornim kako bi se prešlo u vojnu akciju“, rekao je Rubin.

Godinu dana pre Rubina, pregovore u Rambujeu kritikovao je i jedan od najznačajnijih tvoraca američke spoljne politike Henri Kisindžer rečima da je tekst sporazuma u Rambujeu, kojim je Srbija pozvana da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, predstavljao provokaciju, izgovor za početak bombardovanja.

„To nije tekst koji bi bilo koji Srbin prihvatio. To je bio loš diplomatski dokument i nikada nije trebalo da se pojavi u toj formi“, rekao je Kisindžer aprila 1999. za britanski „Dejli mejl“.

I Milivojević kaže da su ciljevi konferencije kod strana shvaćeni različito. Cilj Srbije, prema njegovim rečima, bio je da se postigne rešenje koje će sa dnevnog reda skinuti albansko pitanje.

„Međutim, ciljevi druge strane, pre svega SAD, bili su sasvim drugačiji“, komentariše Milivojević, „Imali su geostratešku dimenziju, koja je podrazumevala ovladavanje ovim prostorom i omogućavanje vojno-političkog prisustva na ovim prostorima. To je sada potpuno jasno.“

Iz onoga što je ponuđeno srpskoj strani i način na koji su vođeni pregovori, način na koji je favorizovana albanska strana, bilo je jasno da Srbija nije mogla da prihvati ponuđeno rešenje, kaže on.

Tada je, podseća Milivojević, Hašim Tači, sadašnji predsednik samoproglašenog nezavisnog Kosova, prvi put promovisan kao politički lider.

I razgovori i ponuđeni dokument, prema Milivojevićevim rečima, imali su ultimativan karakter, koji je podrazumevao odustajanje Srbije od suvereniteta i teritorijalnog integriteta i njeno razvlašćivanje na jednom delu teritorije. Rambuje je, prema Milivojevićevim rečima, bio prethodnica i agresiji i nasilnoj secesiji Kosova, čemu danas svedočimo.

Ono što je za tadašnju srpsku političku elitu bilo neprihvatljivo u sporazumu koji su zapadne sile pokušale da nametnu, jeste raspoređivanje snaga NATO-a i održavanje referenduma na Kosovu posle svega tri godine, piše u knjizi „Put u Rambuje“ profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić.

Uloga UN i Saveta bezbednosti svedena je samo na podršku formiranju međunarodnih snaga, koje bi formirao NATO bez učešća i uticaja Saveta bezbednosti.

Danas premijer takozvanog Kosova Ramuš Haradinaj govori o novoj međunarodnoj konferenciji o Kosovu, čak je samu konferenciju nazvao „Rambujeom 2“. Međutim, prema Milivojevićevim rečima, to bi značilo potvrdu kosovske državnosti.

„Ceo smisao Haradinajevog ponašanja i platforme sa koje politički nastupaju on i vlada koju vodi, ono što Zapad ne sprečava, a to je dosta indikativno, jeste priznanje (nezavisnosti) i ništa više“, kaže Milivojević.

Povodom Haradinajevog poziva na „Rambuje 2“, oglasila se i Edita Tahiri, učesnica gotovo svih pregovora između Srbije i kosovskih Albanaca, od Rambujea do danas. Za nju je organizovanje međunarodne konferencije nepotrebno — dovoljan je briselski format proširen za SAD.

Tahirijeva ide u susret predlozima američke administracije i sadržaju pisma američkog predsednika Donalda Trampa od 14. decembra, smatra Milivojević:

„To je stav da se ipak vodi neki dijalog, ali krajnji cilj i tog dijaloga je priznanje, jer nema promene američkog stava kada je o tome reč.“

Priznanje je cilj oba stanovišta. Međutim, stanovište Tahirijeve je podešeno tako da se Srbija odobrovolji i da pregovorima pristupi benevolentnije nego što je slučaj kada se nastupa isključivo, kao što to radi Haradinaj, zaključuje Milivojević.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike