Iskustva Jugoslavije pokazuju da samo šira integracija rešava probleme na ovom prostoru i pacifikuje velike nacionalne države, smatra direktor Instituta za savremenu istoriju Momčilo Pavlović.
Pavlović smatra da je ta država mogla da opstane da je bila redefinisana na drugi način, da se odrekla „komunističkog balasta“ i napravila kohezione faktore, privredne sisteme, jake banke, obrazovni sistem i da je krenula da ulazi u Evropu.
„Balkanski narodi zaglavljeni su između Istoka i Zapada i taj beg od Istoka prema zapadu traje dva veka. Ako Evropa zaista želi da pomogne, treba istovremeno da integriše te zemlje i diktira standarde, a ne da podržava jedne nasuprot drugih“, rekao je ugledni istoričar za Tanjug, povodom međunarodne konferencije Beogradski strateški dijalog, na kojoj je jedan panel posvećen stogodišnjici od potpisivanja Krfske deklaracije.
Pavlović, međutim, ističe i da su i jedna i druga Jugoslavija stvorene u neregularnim uslovima i na nedemokratski način.
Ključna pitanja koja Jugoslavija, ako se posmatra period od 1918. do 1992, nije uspela da reši jesu pitanje centralne vlasti, kao i oblik uređenja države, a može se, kaže, doći do zaključka, koji se mnogima neće svideti: da je jugoslovenska država najjača i najefikasnija u vreme diktatura, svejedno da li je kraljeva ili Titova.
„Onog trenutka kada se ostalo bez jake centralne vlasti i kohezionih faktora zemlja se raspala“, rekao je Pavlović i dodao da stranim faktorima nije odgovarala takva država na tom prostoru, te da su u Kraljevini neprijatelji bili Italija, Nemačka, Bugarska, a u Titovoj Jugoslaviji – linija razdvajanja istoka i zapada.
„Kada su stvoreni uslovi došlo je do raspada. Problem je što se zemlja raspala u krvi i da nijedno pitanje i dalje nije rešeno. Procesi koji traju od razbijanja jugoslovenske države i dalje se nastavljaju“, rekao je on.
Kaže da Krfska deklaracija nije napravila Jugoslaviju, te da je, zbog oprečnih stavova koje je izneo Nikola Pašić, utvrđeno nekoliko tačaka – da se stvori zajednička država, da bude slobodna, demokratska, ustavna, parlamentarna, na čelu sa dinastijom Karađorđevića.
Naročito je, kaže, bilo problema oko toga kakva bi ta država trebala da bude – jedinstvena ili federalna.
„Pašićev stav je bio da Srbi u federaciji ne mogu da ostvare svoje interese i da nikada neće biti ujedinjeni – nije li mu istorija dala za pravo danas, jer smo imali federaciju“, upitao je on.
S druge strane, to pitanje oblika države je, kaže, odloženo je za neko etapno rešavanje, navodeći da su vrlo brzo ratni događaji ubrzali taj proces.
„Napravljena je ta država, ali ona još uvek nije bila dogovorena i čvrsto postavljena“, kazao je Pavlović.
Prema njegovim rečima, Kraljevina Jugoslavija je trajala od 1919. do 1941. godine, a „komunistički refleks“ i pogled na istoriju je da se sve što nije valjalo odnosi na Kraljevinu Jugoslaviju, iako je to bila ozbiljna država i pokušavala da sve te suprotnosti pomiri.
Ona je, kaže, propala udarom spolja, ne udarom iznutra.
Govoreći o okolnostima u kojima je napravljena ta država, Pavlović je podsetio da je pre izbora za ustavotvornu skupštinu u decembru 1920. godine napravljeno privremeno narodno predstvaništvo gde su ušli poslanici preratne Kraljevine Srbije.
Regent Aleksandar, kasnije kralj, nije mogao da pristane da ustavotvorna skupština razgovara o tome da li će ta država biti monarhija ili republika, kazao je Pavlović i naveo da se to pitanje uopšte nije uzelo u razmatranje na osnovu Krfske deklaracije i ostalih dogovora.
Utvrđeno je, kaže, da se pitanje monarhije ne postavlja, premda je bilo zahteva da bude republika.
Usledio je Vidovdanski Ustav i jedan u nizu atentata na kralja, kada je polazio da ga potpiše, a ispostavilo se, dodaje, da tragovi tog atentata vode ka komunističkoj partiji, koja je bila treća partija po broju poslanika u skupštini.
„U tim okolnostima, da ne govorim o spoljnim okolnostima, napravljena je ta država. Postavlja se pitanje da li je Pašić imao izbora, da li je Srbija mogla da zaokruži svoje granice, da li je trebalo da prihvati Londonski ugovor…? To su sve varijante tipa šta bi bilo kad bi bilo…“, rekao je on.
Dodaje da je Srbija imala ponude da zaokruži separatni mir, imala je ponude da se isprave granice, ali njegovo mišljenje je, kaže, da Srbija nije mogla da sruši Austrougarsku, a da ne napravi zajedničku državu: u protivnom, imala bi još jednu državu na njenim granicama, a granice su Sava, Dunav i Drina.
Napominje da jugoslovenska ideja nije orgininalno srpska ideja i podseća da je na poziv Narodnog vijeća iz Zagreba, Sarajeva, Dalmacije, srpska vojska ušla u te gradove i oslobodila ih.
Ta ideja je, dodaje, naročito pospešivana od dela crnogorske političke elite, značajnih i znamenitih ličnosti iz Dalmacije, jer je Italija kao velika sused i jadranska sila imala ambicije da „zagospodari“ i drugom obalom Jadrana, zatim političke elite iz BIH i delom Hrvata i Jugoslovena.
„Iskreno su želeli da tu ideju o zajedničkoj državi realizuju i svi su verovali da je to jedan narod, jedno stablo sa tri grane“, kaže Pavlović.
Na pitanje koje greške su napravili srpski političari kada se formirala zajednička država, on kaže da Srbija nikada nije imala neki veliki izbor, a da je jedan od njih bio da se napravi Kraljevina Srbija, međutim, veliko je pitanje – u kojim granicama.
„Uopšte ne bih spekulisao sa tim šta bi bilo kad bi bilo, jer to je domen fantastike, ali ono što je realno, kada je napravljena ta država smatralo se da su Srbi u takvoj državi prvi put ujedinjeni i da mogu da ostvaruju svoja prava, kao i svi drugi narodi. I Krfska deklaracija je predviđala tri vere, da svako može da koristi svoj jezik, pismo i da su svi ljudi ravnopravni“, rekao je Pavlović.
Kada se baca svetlo iz sadašnjeg trenutka na prošlost, ispada da je to velika greška i zabluda, međutim, kako kaže, oni koji su stvorili Jugoslaviju 1918. godine je nisu srušili 1941. godine, već je srušena udarom spolja.
Komunisti, koji su obnovili Jugoslaviju na potpuno drugim, federalističkim osnovama, pa čak su, kaže, išli toliko daleko da naprave i pokrajine na štetu Srbije, da bi se svi narodi po tom komusitičkom učenju oslobodili veliko srpskog ugnjetavanja.
Glavni ideolog i šef za pravljenje novog Ustava (Edvard) Kardelj kada je razmišljao kako da se zove država izlistao je pet razilčitih naziva – Sjedinjene države Jugoslavije, Ujedinjene države Jugoslavije. . FNRJ je došla tek na kraju.
Veruje da to pokazuje da su komunisti stvarno mislili da je to skup različitih država koje su oslobođene od „velikosrpskog ugnjetavanja“ i da je to jedna „dinamička federacija“ gde su komunisti na vlasti i da su oni iznad tih nacionalnih osećanja, te da u tu federaciju može da se ulazi i izlazi.
„Ta zabluda i to učenje naročito je koštalo ne samo Jugoslaviju, nego i sve komunističke federacije. To je opet u sklopu pobede zapada, odnosno kapitalizma u hladnom ratu“, zaključio je Pavlović.
Jugoslavija ostaje istorija, jer joj nismo bili dorasli
Jugoslavija ostaje kao istorija i dobra šansa koju bivše republike nisu iskoristile, jer nisu bile dorasle toj zemlji, zaključak je današnje diskusije na panelu “Jugoslavija – propuštena prilika ili politička iluzija”.
Bivši član predsedništva SFRJ Jugoslav Kostić rekao je da je Jugoslavija bila država svih građana i da je opstala odavno bi bila član Evropske unije, pošto je za kratko vreme dostigla nivo srednje razvijene zemlje u Evropi.
Govoreći na konferenciji Beogradskog strateškog dijaloga, Kostić je naveo da je jugoslovenski pasoš bio najtraženija “roba” i da je svaki građanin Jugoslavije u inostranstvu tertiran kao “ambasador”.
On je izrazio žaljenje što Predsedništvo, čiji je bio član, nije uspelo da sačuva Jugoslaviju koja je, kako je rekao, imala ključnu ulogu u očuvanju svetskog mira.
“Razgradanja Jugoslavije prošla je kroz oružane sukobe, a da je moglo bez toga, primer je Makedonija koja se osamostalila bez ijednog ispaljenog metka”, rekao je Kostić i naglasio da je u interesu mira i stabilnosti da bivše jugoslovenske republike normalizuju odnose.
Bivši član CK SK Jugoslavije Azem Vlasi ukazao je na panelu da je priča o Jugoslaviji pokazala defektnost već u nastanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
“Unutar granica te zemlje bili su i oni koji nisu spominjani u njenom nazivu i samim tim su bili tretirani kao građani drugog reda. Makedoncima je negiran identitet, a Makedoniju su zvali južna Srbija, Bošnjaci su bili svedeni na versku kategoriju, a nad Albancima su izvršeni zločini o kojima su pisali Dimitrije Tucović i Trocki”, rekao je Vlasi.
On je naveo da je Komunistička partija u posleratnoj Jugoslaviji sprovodila povremene reforme koje su doprinele povećanju stepena zadovoljstva svih republika u SFRJ.
“Ustavne reforme iz 1974.godine dovele su do ravnopravnijeg položaja i većih nadležnosti federalnih jedinica. Međutim, to nije dugo trajalo, a Slobodan Milošević je svojim dolaskom na vlast sve to potisnuo”, smatra Vlasi.
Prema njegovom mišljenju, najveća Miloševićeva greška je bila što je Kosovo izvukao iz jugoslovenskog konteksta i tretirao ga, kako kaže, kao srpsko pitanje koje će rešiti “brzo i zauvek”.
Takva politika, napominje Vlasi, dovela je do oružanog raspleta i raspada Jugoslavije koja, kako kaže, nije mogla da opstane posle pada Berlinskog zida i ukidanja jednopartijskog sistema.
“Ipak, mogla je da se transformiše u zajednicu nezavisnih država kao ŠSR ili da se civilizacijski i mirno razdruži kao Čehoslovačka”, uveren je Vlasi.
On je naveo i da je nezavisnost Kosova bila logičan sled nakon raspada Jugoslavije jer je, smatra, Kosovu sa Srbijom bez SFRJ bila “nemoguća misija”.
“Ako se Crna Gora koja je po svemu najbliskija Srbija, osamostalila 2006.godine, kako je neko mogao da zamisli da će Kosovo ostati u Srbiji”, zapitao je Vlasi koji je budućim generacijama poručio da sarađuju i vode politiku pomirenja, iako su posle SFRJ ostali “duboki ožiljci”.
Princ Vladislav Karađorđević, unuk Aleksandra Prvog Karađorđevića, smatra da odgovor na pitanje “da li je Jugoslavija propuštena prilika ili politička iluzija”, treba tražiti u vremenu kada je Jugoslavija građena.
“Iako je to dosadna tema, ona je od vitalnog značaja za razumevanje ideologije u kojoj je izgrađena Jugoslavija”, rekao je Karađorđević.
Prema njegovom mišljenju, formiranje Kraljevine Jugoslavije urađeno je bez pravog i čvrstog temelja koji bi garantovao uspeh te države, te da su prvu Jugoslaviju zapravo formirali lažni, neutentični i sebični interesi Jugoslovenskog odbora i kraljevskih ljudi koje je predvodio Nikola Pašić.
“Moj deda je podržavao Kraljevinu Jugoslaviju, imao je odlučujuću ulogu u njenom formiranju, želeo je da realizuje rezultate Krfske deklaracije i umro je braneći je”, istakao je princ.
On smatra da je Jugoslavija bila zajednička greška svih snaga koje su postojale u bivšoj Jugoslaviji, a ne samo jednog čoveka, vlade, republike, jer bez jake osnove i osluškivanja svih strana, koje je bilo bitno za opstanak nacije, Jugoslavija nije imala perspektivu.
“Jugoslavija je umrla, nestala, ali mi moramo da nastavimo dalje”, rekao je Karađorđević i mladim studentima diplomatije u publici poručio da sve buduće odnose moraju da zasnivaju na iskrenosti, jer ćemo u suprotnom imati probleme koje su imali naši preci.
“Naši razgovori moraju biti zasnovani na iskrenosti, imamo demokratsko pravo da iznosimo mišljenja koja se ne kose sa tuđim mišljenjima, a vađenje noževa treba da ostane u istoriji”, zaključio je princ Vladislav Karađorđević.
(Tanjug)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.